| Горан Скробоња | |
| |
детаљ слике: Pixabay
Звук је био пригушен иза високог зида: најпре пад на утабано тле шумарка, а онда неочекиван прасак у мртвој тишини.
Поломио је неку грану у доскоку, помислио је Младен. А лепо сам му рекао да пази како ће пасти.
По урлику бола који се већ следећег тренутка винуо иза зида у крошње схватио је да је ипак посреди много више од пуке гране.
Дуго су расправљали шта треба да ураде. Тачније, у тој расправи су учествовали Љубенко и он; Тамара је све више времена проводила у кревету, а кад би се и довукла у дневни боравак или изашла крај базена, обично би ћутала, држећи се за мишице, и љуљала се у ритму неке мелодије коју је једино она могла да чује.
Прошло је осам дана од журке. Требало је да већ одавно сви буду напољу, са својим породицама и пријатељима, обасути пажњом медија као што доликује звездама које су успеле да остану до самог краја.
Осам дана.
Пробудио га је Љубенко, грубим дрмусањем.
„’Еј, Млађо! ’Еј!“
„Дај, који ти је, ш’а ме будиш?“, промрмљао је, покушавши да отвори очи. Чинило му се да му је глава велика као кошаркашка лопта. Спонзор је био великодушан – он и Љубенко успели су да слисте целу гајбу и начну следећу пре него што су одбауљали на спавање.
„Нешто није у реду, брате.“
Младен је покушао да прикупи на једно место мисли и слике које су му бежале на све стране, као мрави из згаженог мравињака. Жмурио је још који тренутак, а онда се придигао на лактове и отворио очи. Љубенко је седео на његовом кревету, у гаћама и мајици, необријан и чупав, са тамним колутовима око очију.
На шта ли ја тек личим, помислио је Младен. Ала ће публика да сеири.
„Шта то није у реду?“ Језик му је био као крпа, спор и натекао, глас изобличен од сна и мамурлука. Кад би само ти несносни добошари престали да млате по гочу у његовој глави… Усправио се у седећи положај и сместа зажалио. Зажмурио је да одагна слику замрачене собе која је запливала пред њим. У устима и ждрелу осећао је бљутав укус.
’Бем ти спонзора, помислио је кроз заглушујуће тутњање међу слепоочницама, нећу више окусити пиво у животу.
„Нису нас пробудили“, рекао је Љубенко. „Нису пустили ништа – ни народњаке, ни ’Марш Радецког’, ни Бранка Коцкицу… Оставили су нас да одсовимо.“
Младен је зевнуо и мљацнуо устима. Хитно му је требала четкица за зубе. И паста. Бубњање је малчице минуло, и учинило му се да је поново безбедно да отвори очи.
Соба јесте била замрачена, али кроз одшкринута врата улазила је светлост дана. Само су његова и Љубенкова постеља биле у нереду – остали кревети у „мушкој соби“ били су беспрекорно намештени и затегнути.
„Па добро“, промрмљао је Младен и поново зевнуо. „Хвала им за то.“ Окренуо се према зиду са огледалом, а онда погледао у спуштени плафон начичкан светиљкама, тамо где су биле скривене камере. „Чујете, момци и девојке из продукције“, рекао је гласније. „Хвала вам за то!“
По сунцу су знали да је одавно прошло подне. Седели су крај базена. Било је веома топло и Тамара је утрљавала у већ препланулу кожу уље за сунчање које је Младену мирисало на лето и младост. Тамара је била дугонога манекенка из Сарајева и сви су знали да је успела да издржи толико дуго у Кући само захваљујући гласовима босанске публике и свом разгаљујућем нагласку типичне Босанке. Њена веза са једним од избачених укућана свима је била добро позната, и један од разлога због којих је Младен желео да изађе што пре – упркос томе што му је велика награда сада била надохват руке – била је и жеља, не, потреба, да више не чује ни реч о томе шта ће млада и заносна Тамара и њен љубљени Бора радити кад она буде изашла.
Одабрала си идеалан позив за себе, мала, помислио је и сркнуо кафу из велике шоље. Довољно је да изгледаш добро. И не треба ни да отвориш уста.
„Што се ти смејуљиш?“, упитала га је Тамара док је затварала бочицу са уљем и смештала је крај лежаљке. „Нешта си сигурно безобразно помислио!“
„Он увек безобразно мисли кад си ти у близини, Тамић.“
Љубенко је погледао према Младену с друге стране базена, подигао боцу с водом као да му наздравља и искезио се.
„Срам вас било. Знате да Бора ово гледа. Видећете ви śта ће вам урадит кад изађете.“
„Заболе Бору за то шта нас двојица причамо о теби, Тамић.“ Љубенко је спустио боцу, полако устао и истегао се, а онда скочио у млаку воду базена, попрскавши их обоје. Изронио је тик испред Тамариних складних потамнелих стопала са свеже налакираним ноктима на прстићима, и штрцнуо је водом из уста.
„Гаде!“, цикнула је, али није скочила са лежаљке.
„Бора сада ужива у слави ТВ звезде, а могу да ти потпишем да тамо напољу има бар десет ’иљада клинки које би да га мазну за киту и покажу како су боље од тебе.“
Да, Љубенко је био океј. Рукометаш и пропали репрезантивац, и даље је довољно водио рачуна о својој физичкој кондицији и снази да буде магнет за рибе испред екрана. Али није био типичан глупи и испразни спортиста. Нипошто. Био је из Новог Сада, прави градски мангуп, и Младен је волео његову духовитост. Додуше, не баш у свим ситуацијама, али опет… Било му је драго што је баш с њим остао у финалу.
Довршио је кафу и спустио шољу крај столице. Није више обраћао пажњу на Тамарино фрктање и Љубенкову зајебанцију. Загледао се преко зида који је, онако висок и дебео, личио на затворски. Могао је да замисли како се сунце полако спушта изнад његове горње ивице прекривене замишљеном бодљикавом жицом. У глави је на угловима оцртао претеће куле и силуете непостојећих стражара са аутоматским пушкама. Осмехнуо се. Четири метра, толико је по његовој процени зид био отприлике висок. Иза зида – само шума. Густиш Кошутњака уместо санитарног кордона за укућане, који су морали три месеца да проведу у потпуној изолацији. Само су неколико пута, на самом почетку, чули малобројне навијаче овог или оног учесника у том великом воајер-фесту како навијају и покушавају да преко зида пребаце разноразне дрангулије, укључујући и поруке личне природе за своје фаворите. Убрзо се обезбеђење постарало да се такве ситуације не понове. Отад се иза зида, повремено, чуо само лавеж паса луталица.
ТВ програми попут овог – ингениозно названог „До последњег“, како не би могао да се веже за славну франшизу истоветног формата и замисли – били су веома популарни у време када је Младен био обичан мусави клинац с Палилуле. Онда су на десетак година изашли из моде, да би се сада поново вратили на велика врата. Иако је Младену читава та ствар личила на – што би његов покојни отац рекао – дизање оне ствари мртвом магарцу, одлучио је да се пријави. Један од разлога била је, наравно, примамљива новчана награда. Други, много важнији, било је то што би у супротном наставио сâм себи да пребацује како ништа није урадио да би успео у животу. А он је био један од оних људи који најтеже трпе сопствени суд о себи.
Дипломирани грађевински инжењер без посла и породице, са наслеђеним станчићем у Улици Чарлија Чаплина и трошковима који су већ далеко премашивали његову способност да ту и тамо заради који динар, Младен је посматрао како крај њега пролазе сви могући возови – добици на лотоу и бингу, квизови и наградне игре – убеђен да у себи ипак има оно што је потребно да победи. И тако је пресекао када је започела кампања за пријављивање потенцијалних учесника тог новог-старог програма: послао је своје податке на објављену електронску адресу и убрзо у узвратној поруци примио упитник, који је попунио брзо и надахнуто, поготово у оном делу који се односио на његове личне склоности, способности и интересовања. А онда је уследило дуго затишје у комуникацији и Младен је готово заборавио да се пријавио за учешће у емисији „До последњег“. Када му је стигао позив за разговор уживо, био му је потребан тренутак или два да схвати о чему је реч.
Прихватио је то као шансу која се не пропушта. Отишао је у заказано време у продуцентску кућу која је припремала програм и пред укљученим камерама разговарао са привлачном девојком која ће водити читав серијал од почетка до краја. Рекла му је да разговор са њим прати екипа професионалаца, укључујући психологе, стилисте, стручњаке за медије и комуникацију: погледао је зидове просторије обложене огледалима, слегнуо раменима и наставио да разговара са њом и одговара на питања крајње опуштено, као да га не занима колико га пари очију и ушију помно прати иза тих стакала. Та његова спонтаност вероватно га је и одвела у најужи круг претендената на велику награду.
У последњој рунди разговора предочили су му каква га све права и обавезе очекују уколико буде одабран за једног од дванаест укућана који ће ући у специјално опремљену Кућу за посматрање. Мораће да поштује строга правила о чувању пословне тајне и угледа продуцента, ТВ мреже и спонзора. Имаће обавезу да се појављује у накнадним и пратећим контакт-емисијама, али ће за сваки наступ бити добро плаћен по скали која зависи од тога колико ће дуго остати у Кући. Имаће слободу да слободно закључује уговоре о рекламирању могућих оглашивача, али ће продуцент од сваког таквог уговора имати одговарајућу контролну провизију. Као финалиста, имаће посебне привилегије и материјалне награде, а ако га публика изгласа за победника, више никада неће морати да се брине због финансија.
И сада је могао да буде задовољан. После три месеца боравка у кући постигао је готово све што је желео – а то је било далеко више од онога што је реално мислио да ће постићи.
Али Љубенко је извесно био у праву.
Нешто није у реду.
„Зар не треба већерас да избаце једно од нас трију?“, упитала је Тамара скривена иза огромних наочара за сунце, са жваком у устима.
Љубенко се начас осврнуо према њој, а онда поново подигао поглед у небо које је лагано тамнело.
„Не знам колико је сати.“
„Шта рече?“ Младен се пренуо из дремежа. Осећао је да му постаје хладно на голим мишицама. Ближио се сумрак.
„Кажем, не знам колико је сати. Није било авиона.“
Сад се и Младен загледао у небо – ведро, без иједног облачка… или пругастог трага паре.
„Сигурно смо га преспавали.“
Сваког дана у исто време, око пет и петнаест по подне, високо изнад куће прелетао је авион. Један од бивших укућана, избачен после само три недеље, враћен је накратко у Кућу како би – бар по мишљењу продуцената – мало „закувао“ односе између преосталих; и поред обавезе да не преноси вести из спољног света, рекао им је да тај авион, који су сваког дана гледали како пара небо изнад њих, лети на редовној линији Београд–Берлин, те да је управо то време када их прелеће: пет и петнаест по подне. Укућанима, који нису смели да у Кућу унесу часовнике, била је то драгоцена информација.
Овог поподнева, како је Љубенко већ приметио, авиона није било.
„Ало, људи, ћујете л’ ви мене? Досад нам је Маја већ требала најавит кад да се спакујемо и све то.“ Тамара је звучала надурено због тога што је два мушкарца не примећују.
„Требало“, промрмљао је Младен.
„А? Гласније, ништа те не ћујем.“
„Маја је досад већ требало да нам најави“, добацио јој је Љубенко. „Али не обраћај пажњу. Ко смо ми да те учимо граматици?“
Тамара је увређено окренула главу од њих и наставила нервозно да жваће.
Младен је устао и придружио се Љубенку крај базена. Почешао се по глави, претражујући погледом небо.
„Јебеш ово“, рекао је тренутак касније. „Хладно ми је. Идем унутра.“
Без обзира на то што им се сликом и речју преко великог ЛЦД екрана на зиду дневне собе није обратила ни водитељка Маја, нити било ко други из продукције, финалисти програма „До последњег“ спаковали су своје кофере, обукли најбоље што су имали и сели да сачекају тај врхунац узбуђења – последње избацивање из Куће. Сутрадан ће их бити само двоје (или двојица), а многобројна публика одлучиће својим гласовима ко ће победити.
Али тамни ЛЦД екран није наједном оживео, нити се из звучника зачуло Мајино весело: „Пажња, укућани!“
Напољу се смркавало. Младен је укључио светла и пришао кухињском делу. „Је ли још неко за кафу?“
Тамара је подигла руку и одмах је спустила. Љубенко је одмахнуо главом, а онда устао са троседа, отишао до великог хладњака од инокса и извадио нову флашу с пивом. Отворио ју је помоћу отварача који је узео из кухињске фиоке, потегао добар гутљај, а онда се затим тобоже нехајно запутио према тапацираним вратима која су водила напоље.
Ухватио је месингану кваку и цимнуо.
Ништа.
Слегнуо је раменима и вратио се троседу.
„Śта радиш то, болан?“, упитала је Тамара. „Зар ’оћеś да нас казне? Знаś добро да је то забрањено.“
„Ма само да проверим“, осмехнуо се Љубенко, али Младену се учинило да се из тог осмеха пробила лака нервоза. „И да их евентуално натерам на неку реакцију. Сморило ме је ово чекање.“
„Знаш како би их најбоље натерао да реагују?“, упитао је Младен док је чекао да се кафа дигне у џезви. „Кад би се скинуо го, ту пред нама.“
„Јес’, вала, то не би било нимало лоше!“, искезила се Тамара, а онда се исплазила Љубенку, који ју је посматрао испод ока.
„Желиш да видиш моје снажно мушко тело, мала?“, упитао је Љубенко, а Младен је због нечега осетио олакшање – макар тренутно. Није му се допала та прикривена Љубенкова нервоза, можда баш зато што је била истоветни одраз његове.
Све то време које је провео у златном кавезу Куће за посматрање, највише су му сметале менталне игре којих су се продуценти играли са Укућанима, доводећи их до суза, смеха, а у једном случају чак и до нервног слома. Претпостављао је да је ово још једна од њих. Да видимо сада наше финалисте, драги гледаоци, како ће реаговати на то што се правимо да не постојимо. Хоће ли помислити да више нема спољног света и да су остали сами-самцијати, окружени зидовима куће из које не могу да изађу, у којој их више нико не посматра? Вечерас у десет, на нашем каналу, сазнаћете и то: гледајте „До последњег“ и гласајте за свог фаворита! Онај ко добије најмање ваших гласова, онај ко први полуди, биће избачен напоље.
Али продукцијска кућа није могла да укине редован међународни комерцијални лет, зар не?
Осетивши поново налет нервозе, насуо је кафу у шољицу и опрао џезву, а онда отворио хладњак. Било је унутра више него довољно хране за троје – сухомеснатих и млечних производа, меса и поврћа за најмање пет-шест дана. Томе је требало додати и замрзивач који је, додуше, сада био готово сасвим испражњен: добри вилењаци које су продуценти ноћу слали да укућанима попуне залихе очигледно више нису сматрали потребним да доносе нове количине замрзнутих крменадли, ћурећих прса и телећих шницли. Читав серијал је требало да се заврши следеће вечери.
Ипак, сати су наставили да се вуку до дубоко у ноћ: екран је остао мртав, врата херметички затворена, шума изван зидова Куће тиха и мрачна. Без речи, не знајући шта да кажу, једно по једно су отишли на спавање.
Било је довољно три дана да Љубенко пукне.
Младен је тиме био донекле изненађен: очекивао је да Тамара прва испољи знаке нервног растројства, али млада Босанка је показала необичну смиреност. После тих седамдесетак сати колико су, неочекивано, остали без икакве комуникације са спољним светом, па макар и преко изобличеног гласа Господара Куће из звучника дискретно распоређених по просторијама, и сам је осећао порив да нешто разбије и тако искали бес.
Љубенко га је предухитрио.
Ни после неколико дугих разговора и покушаја да установе због чега су наједном остали херметички затворени и одсечени, нису закључили ништа паметно нити корисно. Младену се чинило да и девојка и Љубенко деле његово мишљење да је посреди само трик продуцентске куће са циљем да финалисте наведе на реакције које би за још који промил подигле гледаност програма. У једном тренутку Љубенко је, као кроз шалу, рекао да су можда сви тамо напољу напрасно ишчезли или помрли од некакве болести која је стигла из свемира, или се можда отворио некакав процеп међу димензијама и прогутао све осим Куће и њеног непосредног окружења. Зачудо, док је то говорио, глас му је мало подрхтавао, као да можда и верује у бесмислице које изговара. Тек када га је Тамара гађала полупоједеним окрајком хлеба због тога што ју је уплашио, Љубенко је повратио своју ранију нехајну, лежерну позу и начин говора.
За разлику од њега, Младен је сматрао да је разлог свакако много приземнији од необузданих фантазија и теорија о глобалној катастрофи која их је некако мимоишла. Пошто су и даље имали и струје и воде, био је сигуран да је читава ситуација изрежирана, али он није могао да се сети ниједног члана из свог уговора с продуцентском кућом који би оправдао овакво поступање према укућанима. Када буде изашао из Куће као победник, мораће да потражи доброг адвоката, а исто ће посаветовати и осталима.
За почетак, договорили су се да поскидају с мишица фластере са микрофонима које су били обавезни да носе сваког тренутка. Ако они крше уговор, да га кршимо мало и ми.
Без икаквог ефекта. Звучници у Кући остали су мртви, врата закључана. А залихе намирница у хладњаку и замрзивачу нису биле чаробно обновљене преко ноћи.
Онда је трећег јутра Љубенко дохватио трпезаријску столицу и свом снагом треснуо по огромном ЛЦД екрану на зиду дневне собе.
Ломљава пластике пренула је Младена из сна. Тргао се, скочио са свог кревета у Мушкој соби и отрчао да види шта се дешава. Затекао је Тамару само у гаћицама и грудњаку, без шминке и разрогачених очију, недалеко од кухињског дела велике главне просторије. Свега неколико метара ју је делило од Љубенка, који је витлао столицом око себе и методично разбијао све што се разбити могло.
„Хеј!“, викнуо је Младен. „Хеј! Човече! Престани!“
Али Љубенко га није чуо. Био је усредсређен на махнито уништавање кућног инвентара: велики стаклени трпезаријски сто, ниски сточић испред гарнитуре за седење, вазе са вештачким цвећем, разнобојне посуде за грицкалице, лампе – ништа није измакло Љубенковој пажњи. Тамара је остала да стоји на безбедној удаљености, укочена и опчињена тим изливом деструкције, док је Младен опрезно прилазио разјареном Новосађанину с леђа.
„’Оћете да се играмо?“, урлао је Љубенко. „’Оћете тако да се играмо?“
Тек када је Љубенко замахнуо тешком столицом према великом прозору који је гледао ка дворишту и базену, Младен га је шчепао отпозади.
„Шт…?“, заустио је Љубенко, покрета спутаног усред замаха. Онда су се обојица нашла на поду. Младен га је чврсто држао; младић се отимао и праћакао под његовом тежином, а онда је из њега одједном нестала сва борбеност. Почео је да дрхти, а секунд касније немо зајецао. Када се Младену учинило да може да га пусти, придигао се, усправио столицу коју је Љубенко до малочас користио као оружје, и сручио се на њу.
Новосађанин га је погледао с пода, лица изобличеног и сузног.
„Ја…“, заустио је.
„Пусти“, рекао је Младен тихо. „Пусти, човече. У реду је.“
„Ја…“, борио се Љубенко за ваздух и речи.
„Шшшшшшшшшшш“, покушао је Младен да га умири, а онда је ту одједном била Тамара, боса међу комадићима полупаног намештаја и посуђа, Тамара која је клекла крај избезумљеног Љубенка, да га узме у загрљај, привије његову чупаву главу себи на груди и шапуће му тихе, утешне бесмислице.
У тим тренуцима Младен јој је био бескрајно захвалан.
Онда се упитао како ли је све то изгледало милионима гледалаца. Тачније, како ће им све то изгледати када прође кроз монтажу.
Загледао се према једној од камера смештених на плафону, крај сензора за гашење пожара. Било му је потребно нешто на шта ће усредсредити дубоку мржњу, мржњу чија га је силина запрепастила.
Ах, како ће само адвокати трљати руке када буде изашао!
„Śта ћемо с њим?“, упитала је Тамара забринуто када је Младен пажљиво затворио врата Мушке собе. „Бојим се за њега. Нисам оћекивала да тако плане. Мајке ми. Страшно. А жао ми, стварно.“
Младен је климнуо главом. „Биће му боље, немој сад толико да бринеш. Пристао је да попије оне пилуле. Надам се да ће добро да одспава. После ћемо већ видети.“
У ормарићу са лековима било је само неколико кутија аспирина и прибор за прву помоћ. Али зато је Тамара у својој торби имала пакетић аналгетика које је смела да унесе у Кућу, пошто су јој менструације обично биле дуге и болне. Без правих лекова за смирење, нису имали избора. Убедили су растројеног Љубенка да попије аспирин и две таблете против болова, да легне, умири се и можда одспава до ручка. Сада им је преостало да почисте неред и припреме нешто за јело од залиха које су се полако али сигурно смањивале.
„Шта ако је Љубенко у праву?“, упитала је тихо Тамара Младена док су износили остатке поломљеног сточића у двориште, да их одложе поврх хрпе отпадака у ћошку, испод великог фикуса у саксији. „Шта ако се стварно нешто… десило… свима тамо, напољу?“
Младен је спустио свој део сточића међу остале крхотине, усправио се и погледао је. Сада је на себи имала шортс и карирану кошуљу везану испод груди, тако да јој се видео сребрнасти пирсинг у пупку. Коса јој је била подигнута и везана траком. Била је ненашминкана и страховито привлачна, обасјана топлим пролећним сунцем.
„Немогуће“, одговорио је, потрудивши се да звучи убедљиво. „Ништа налик ономе што је Љубенко причао не би могло да мимоиђе и нас. Ово није атомско склониште, већ обична кућа. Не, поигравају се. А то не смемо да дозволимо. Убрзо ће им досадити, подлећи ће притиску гледалаца и наставиће како је планирано – гласање, избацивање, велико финале и тако то.“
„Матер им јебем, да им јебем“, промрсила је Тамара и обрисала дланове о ногавице шортса. „Неко ће ово морати дебело да објасни. Да плати!“
„Наравно“, рекао је Младен и пошао за њом натраг у кућу да потражи метлицу и лопатицу за срчу коју је Љубенков поход по дневној соби оставио разбацану на све стране. „Наравно да ће морати.“
Испоставило се да је ипак он био у праву.
У смирај дана, из звучника је одјекнуо весели глас водитељке Маје који их је позвао да се припреме за излазак из Куће. Без превише објашњења, Маја им је само саопштила да су својим херојским држањем у непредвиђеним околностима показали како заслужују да заједно буду проглашени победницима овогодишњег серијала „До последњег“, те да је спонзор био толико задовољан реакцијама јавности да је великодушно утростручио награду, како нико од њих троје не би био оштећен.
Херметичка врата отворила су се уз шиштање и они су истрчали заједно тунелом, држећи се за руке, прошли крај стражара у оделима и са малим слушалицама у ушима, стуштили се низ метално степениште према гомили одушевљених гледалаца, која их је дочекала повицима, пљеском, подврискивањем, махањем транспарентима са порукама личне природе – Младене, царе! – Палилулци; Тамара, најбоља си!;Љубенко, врати се на Лиман, све ти је опроштено! Младенова решеност да се немилосрдно обрачуна са онима којима је могло да падне на памет такво поигравање са људима полако се топила пред севањем блицева. Водитељка се надвикивала са бучном музиком што је грувала из звучника дуж коридора између хиљада знатижељника, гурала им је наизменично микрофон под нос запиткујући ово или оно док су као у сну корачали према степеницама које су водиле на позорницу мобилног студија за емитовање уживо, где ће моћи да милионима гледалаца саопште како се осећају сада када су победили.
Док је корачао према конструкцији налик на шкољку, окруженој камерама и обасјаној рефлекторима, Младен је осетио да га обузима чудан мир, осећај склада са светом који готово никада није искусио. Требало је да прођу три месеца боравка у Кући за посматрање и још три дана наметнуте, мучне неизвесности, па да коначно осети да је и та прича завршена, и да је – за промену – њен крај срећан.
Само што је крочио на први степеник, свестан да су Љубенко и Тамара тик уз њега, да машу и шаљу пољупце маси која се тиска иза живог зида припадника обезбеђења, неко га је дограбио за раме и зауставио. Покушао је да се отргне, озлојеђен, да настави да се пење према бини са столицама за победнички интервју обасјаној вртоглавим, разнобојним баражама светла, али стисак је био неумољив. Снажна рука почела је немилосрдно да га дрмуса.
Окренуо се бесно и тргао се.
Био је то Љубенко. Лице му је било у мраку, тако да га је познао само по разбарушеној коси. Волшебно, и водитељка Маја, и музика, и раздрагана маса, и блицеви и новинари – све је нестало у густој тмини.
„Младене, пробуди се“, говорио је Љубенко, гласом необично безличним, мртвим. „Пробуди се. Нестала је струја.“
Тек је свањавало, али небо је било чудне, забрињавајуће зеленкасте боје. Ниједна светиљка у кући није радила, баш као ни фрижидер и замрзивач. Бојлер у купатилу радио је на гас и црвена сигнална лампица показивала је да гаса има. Шпорет је био од оних комбинованих – са рерном и две рингле на струју, те преостале две рингле на гас. Ако ништа друго, помислио је Младен, макар ће моћи понешто да скувају.
Мора да је нешто слично рекао наглас, јер је Љубенко само завртео главом и рекао: „А-а, неће да може, ја више немам намеру да чучим овде. Идем напоље. Чујете…“ – окренуо се огледалима иза којих су биле камере – „…ЈА ИДЕМ НАПОЉЕ!“
„Океј, добро, у реду, Љубенко, али како то мислиш да урадиш?“, упитао је Младен. „Врата не можемо ни да померимо. Колико смо пута већ покушали? А?“
„Преко зида.“ Љубенков глас био је одлучан, непоколебљив. „Преко зида, а ти ћеш ми помоћи.“
Био је превише уморан, превише збуњен, превише растројен да га одговара. Уместо тога, помогао је Љубенку да изнесе у двориште широки тросед из дневне собе и усправи га уз високи зид. Новосађанин је продрмао масивни комад намештаја, задовољно закључио да ће му издржати тежину, а онда дао главом Младену знак да стане леђима уз зид и склопи руке испреплетених прстију, направи му оно што су као клинци називали лоповским мердевинама.
„Сигуран си у ово?“, успео је да процеди док је небо бледело иза тамног руба зида у препознатљивију боју раног јутра.
„Наравно“, шапнуо је Љубенко. „Доста ми је више свега. Има да ме запамте сви одреда. Видећеш. А ти? Нећеш са мном?“
Младен га је нетремице посматрао неколико тренутака, а онда одмахнуо главом. „Не. Знаш мене. Још кад сам улазио, заклео сам се да ћу остати до краја. Али, ти… Ти се макар потруди да тај крај дође убрзо, и за Тамару и за мене.“
Љубенко га погледа у очи, још једном климну главом без речи, па стави десну ногу у узенгију коју му је Младен направио, ослони се рукама о његова рамена и вину се увис. Начас је нагазио десном ногом на лево Младеново раме, одбацио се и секунд касније ускобељао се на усправљени крај троседа.
Младен се сад удаљио од зида и загледао увис. Љубенко му се осмехнуо одозго, подигао руку у знак поздрава, и скочио са краја троседа, дохвативши храпаву ивицу зида. Уз стењање и напрезање мишића, подигао је труп довољно да забаци десну ногу преко руба. Одмах затим, усправио се тријумфално и сео, огласивши се победничким покликом.
„Пази како се спушташ!“, довикну му Младен. „Било би глупо да…“
Али Љубенка већ више није било тамо: у једном трену његова силуета оцртавала се спрам неба, већ следећег је ишчезла.
С друге стране зида зачуо се туп удар о земљу, и одмах затим гласан прасак. Прасак због ког је Младен начас помислио да је Љубенко у доскоку сломио некакву грану. А онда продоран крик агоније који је истог трена у Младеновој глави распршио и последњу помисао на то.
„Љубенко! Љубенко, човече! Хеј… Јави се! Хеј, шта се десило! Чујеш? Љубенко!“
Урлање с друге стране зида начас је престало, а онда су га заменили јецаји.
„Реци ми! Шта се догодило! Чујеш ли?“
Младен је стајао припијен уз зид крај усправљеног троседа, покушавајући да разабере неразговетне речи између јецаја. Крајичком ока приметио је како се од врата која су из дневне собе водила у двориште одваја сенка: била је то Тамара, буновна и крмељива, у дугачкој мајици за спавање, рашчупане косе и несигурног корака.
„Младене? Śта је било? Ко то виће? Ђе је Љубенко…?“
Подигао је нагло руку како би је ућуткао. Деловало је. Стала је у месту, на пола пута између базена и места крај зида где је стајао.
„Љубенко!“, викну Младен поново.
„…прелом…“, зачуло се с друге стране. „…лева… потколеница…“ Стењање, крик, јецаји бола. „Видим… кост…“
Тамара је принела руку устима и разрогачено гледала у Младена.
„Добро, не померај се! Све су сигурно снимили, сачекај само мало, хитна помоћ је сигурно на путу!“
Љубенко је сада цвилео.
„Шта чекате?“, раздра се Младен обазирући се око себе по дворишту, пошто је знао да га камере покривају из најмање пет углова. „Шта чекате, мајку вам јебем ненормалну, што не шаљете некога да му помогне?“
Звуци с друге стране зида су утихнули. Тамара је и даље стајала укочено као кип. Погледао јој је у очи и тамо видео одраз сопственог очајања, резултата спознаје да нико не може – или не жели да их чује.