 | Zorica Živanović | |
| |
detail from: Pixabay
Ja sam samo oivičena svetlost,
romantičnih predela sveta.
Senu mi nežno krilima sedefnim
rezbari vilinog konjica sjaj.
U kikama upleteno još proleće cveta.
Dozvah onu izgubljenu,
izubijanoj, previh u očima tamu.
Polenom s meseca joj zalečih ranu,
patnji je kraj.
Melemno zborim tijanim hodom,
setivši se čulnog unutar zida.
Treperim kao list nad vodom
živeć krotka i bez stida.
