 | Зорица Живановић | |
| |
детаљ слике: Pixabay
Ја сам само оивичена светлост,
романтичних предела света.
Сену ми нежно крилима седефним
резбари вилиног коњица сјај.
У кикама уплетено још пролеће цвета.
Дозвах ону изгубљену,
изубијаној, превих у очима таму.
Поленом с месеца јој залечих рану,
патњи је крај.
Мелемно зборим тијаним ходом,
сетивши се чулног унутар зида.
Треперим као лист над водом
живећ кротка и без стида.
