 | Željko Sulaver | |
| |
detail from: Pixabay
Na ta vrata lupat’ ne mora se draga
svako sebe samog mesto dara nosi
uz poglede mile i dok reč je blaga
najbolje je da se susretnemo bosi.
Ti tihi trenuci okićeni čežnjom
što protiču sporo, dok nam srca skaču,
prethodiće prvom zagrljaju nežnom,
dve buktinje žive uždiće lomaču.
Da oboje mremo na početku samu
pusta želja nije ni u jednom zrela
nek pohoti sužnji sagore u plamu,
strpljenjem je večno vodenica mlela
i ušur se uvek mogao uzeti,
pravo drvo svako odmeri pa seče,
nabujala reka ćupriji zapreti,
zato idi draga kad se spusti veče.
Pusti godinama, mladosti po volji,
probaj piće drugo, promene se ne boj,
zažalićeš možda što ti nisam bolji
a možda ću i ja, ostajati nemoj.
Kad se opet vratiš, opet bosa bani
jedno ćemo drugom tabane vidati
tvoje stope glatke a mojih se mani
kad ih vidiš draga sve ćeš sama znati.
