 | Жељко Сулавер | |
| |
детаљ слике: Pixabay
На та врата лупат’ не мора се драга
свако себе самог место дара носи
уз погледе миле и док реч је блага
најбоље је да се сусретнемо боси.
Ти тихи тренуци окићени чежњом
што протичу споро, док нам срца скачу,
претходиће првом загрљају нежном,
две буктиње живе уждиће ломачу.
Да обоје мремо на почетку саму
пуста жеља није ни у једном зрела
нек похоти сужњи сагоре у пламу,
стрпљењем је вечно воденица млела
и ушур се увек могао узети,
право дрво свако одмери па сече,
набујала река ћуприји запрети,
зато иди драга кад се спусти вече.
Пусти годинама, младости по вољи,
пробај пиће друго, промене се не бој,
зажалићеш можда што ти нисам бољи
а можда ћу и ја, остајати немој.
Кад се опет вратиш, опет боса бани
једно ћемо другом табане видати
твоје стопе глатке а мојих се мани
кад их видиш драга све ћеш сама знати.
