 | Mira Maksić | |
| |
Kada srce moje uzlupa u tami,
znam da ono mili, radi tebe kuca,
svaki ludi impuls u njega te mami
a dušom zagrmi, k`o da svemir puca.
Kad sa zorom ranom uplovim u jutro,
ti pre prvog sunca, mene obasjavaš,
pa stazama hodim, što ih sanak utro,
ti u mojim snima, pord mene spavaš.
Uz tvoju sam nežnost, sebe upoznala,
otkrila sam ljubav i neznane strasti,
a dušu sam celu bez rezerve dala,
pa sad tiho plovim kroz oblasti slasti.
Premalo je reči da opišu stanja,
da pokažu tvoje čari i vrline,
kako da opišem ona milovanja
i uzdahe slatke, prepune miline.
I šta god bih rekla sve bi bilo malo,
postojeće pesme skromne su po svemu,
ni deo lepote u njih ne bi stalo,
šapuće mi nada: Ti živš u njemu.
I snove i javu tvojim likom sladim,
krasiš mi i prošla i nova vremena
u svemu si mili što vidim i radim
zbog tebe sam srećo, zaljubljena žena.
