 | Мира Максић | |
| |
Када срце моје узлупа у тами,
знам да оно мили, ради тебе куца,
сваки луди импулс у њега те мами
а душом загрми, к`о да свемир пуца.
Кад са зором раном упловим у јутро,
ти пре првог сунца, мене обасјаваш,
па стазама ходим, што их санак утро,
ти у мојим снима, порд мене спаваш.
Уз твоју сам нежност, себе упознала,
открила сам љубав и незнане страсти,
а душу сам целу без резерве дала,
па сад тихо пловим кроз области сласти.
Премало је речи да опишу стања,
да покажу твоје чари и врлине,
како да опишем она миловања
и уздахе слатке, препуне милине.
И шта год бих рекла све би било мало,
постојеће песме скромне су по свему,
ни део лепоте у њих не би стало,
шапуће ми нада: Ти живш у њему.
И снове и јаву твојим ликом сладим,
красиш ми и прошла и нова времена
у свему си мили што видим и радим
због тебе сам срећо, заљубљена жена.
