 | Mira Maksić | |
| |
detail from: Pixabay
Ispod mojih trepavica mirno spiješ,
ostaćeš pod njima dok i ja postojim
znam da i ti mili, slatke snove sniješ
dok pod mojim kapkom radosnice brojiš.
Večernje nam suncu zlatni purpur seje,
nasmejani, srećni, ispraćamo dane,
i čekamo jutro da nas ljubav greje,
dok sunašce prvo iza brda grane.
Prinosim ti kafu i slatko od šljiva
i pričam ti snove u kojim si bio,
dok te nežno grli moja ljubav živa,
ti zanosno pričaš da se mene snio.
To me uvek vrati, na početak svega,
kada smo se sreli i čaj kad smo pili,
tek počela zima, doba prvog snega
i sećam se mesta gde smo skupa bili.
I kad si me snažno prvio na grudi
i kad su me nežno tvoje usne takle
i zore se sećam dok lagano rudi
i kako se oči u zanosu cakle.
Postao si pesma celog mog života,
ova ljubav s tobo, za sto drugih vredi,
u odnosu ovom procvala lepota
dok ono pre tebe, umire il` bledi.
