 | Мира Максић | |
| |
детаљ слике: Pixabay
Испод мојих трепавица мирно спијеш,
остаћеш под њима док и ја постојим
знам да и ти мили, слатке снове снијеш
док под мојим капком радоснице бројиш.
Вечерње нам сунцу златни пурпур сеје,
насмејани, срећни, испраћамо дане,
и чекамо јутро да нас љубав греје,
док сунашце прво иза брда гране.
Приносим ти кафу и слатко од шљива
и причам ти снове у којим си био,
док те нежно грли моја љубав жива,
ти заносно причаш да се мене снио.
То ме увек врати, на почетак свега,
када смо се срели и чај кад смо пили,
тек почела зима, доба првог снега
и сећам се места где смо скупа били.
И кад си ме снажно првио на груди
и кад су ме нежно твоје усне такле
и зоре се сећам док лагано руди
и како се очи у заносу цакле.
Постао си песма целог мог живота,
ова љубав с тобо, за сто других вреди,
у односу овом процвала лепота
док оно пре тебе, умире ил` бледи.
