Jednom kada me vetrovi svakodnevnice polome,
ti me podseti na pesnika što ti je pesme pisao,
boju tvog glasa slušao, provodio budne noći,
čekao poslednji voz koji u praznu stanicu dolazi.
Zaboravim li ikada ko si, ko sam, sve moje reči,
reči izrečene tebi ostaće zapisane u vremenu,
nestvarne slike u stvarnom svetu o tebi u meni.
Kada zaboravim uspomene, kao što sam ja tebi čitao
čitaj mi pesme koje sam tebi pisao, one će me podsetiti,
negde duboko, nešto će zasvetliti i u tebi ću se sebe setiti.
Pričaj mi o ponedeljku, reci mi kako kosmos funkcioniše,
šapni mi od tihog da sam te dozvao, da si me dozvala,
i da su se kockice same poređale da uspe ovo naše.
Kada mi jesen odnese sećanja i sve se pretvori u senke,
stvari budu trajale samo jedan tren, ti mi ispričaj naš san,
opiši mi jedan naš dan, jednu besanu noć, pričaj mi,
pričaj mi da još jednom osetim naš ponedeljak.
