Једном када ме ветрови свакодневнице поломе,
ти ме подсети на песника што ти је песме писао,
боју твог гласа слушао, проводио будне ноћи,
чекао последњи воз који у празну станицу долази.
Заборавим ли икада ко си, ко сам, све моје речи,
речи изречене теби остаће записане у времену,
нестварне слике у стварном свету о теби у мени.
Када заборавим успомене, као што сам ја теби читао
читај ми песме које сам теби писао, оне ће ме подсетити,
негде дубоко, нешто ће засветлити и у теби ћу се себе сетити.
Причај ми о понедељку, реци ми како космос функционише,
шапни ми од тихог да сам те дозвао, да си ме дозвала,
и да су се коцкице саме поређале да успе ово наше.
Када ми јесен однесе сећања и све се претвори у сенке,
ствари буду трајале само један трен, ти ми испричај наш сан,
опиши ми један наш дан, једну бесану ноћ, причај ми,
причај ми да још једном осетим наш понедељак.
