Najlepšu si mi lutku poklonio, ja sam se samo osmehnula.
Igrali smo se, bili smo deca, tako nevina i naivna.
Držala sam lutku, kosu joj nameštala, tako sam je volela.
Bio si srećan dok si gledao kako uživam u poklonu.
Zovu nas roditelji kućama, pada mrak, igri je došao kraj.
Lutku sam stavila na krevet i veselo otišla na večeru.
Vratila sam se u sobu, uzela lutku i sela naslanjajući se na vrata.
Našminkala joj oči crnom bojom, nacrtala suzu ispod oka,
Odsekla sam joj kosu, skratila haljinu i bacila je u ćošak,
Kome još trebaju glupavi pokloni, glupa lutka!
Nije bio lep dan, duvao je vetar, bila sam raspoložena.
Nije mi trebao razlog, sreća je u malim stvarima.
Želela sam da čitam knjigu, da uživam na suncu kog nije bilo.
Tada si se ti pojavio, šetali smo i pričali o svemu,
Bio si mi jako drag, volela sam s tobom provoditi dane,
Volela sam da te gledam i shvatila da te volim.
Nisam se htela prepustiti, borila sam se protiv sebe.
Znala sam da ću pogrešiti i da mi trebaju makaze,
Da moram saseći svoja osećanja, ali nisam mogla,
Poljubila sam te i tiho izustila: volim te!
Prazna i mračna soba, kroz roletne prolazi zrak sunca.
Ispred vrata se nalaze makaze, karmin i maskara.
U sitnim komadima ogledalo rasuto svuda po podu.
Gusta kosa pokriva tepih oko stola sa pokidanim slikama.
Sedim potpuno naga, ništa mi nije ostalo da me drži.
Kosa raščupana, neuredna, ružno u očaju ošišana,
Crvenim karminom je iscrtan osmeh da sakrije tugu,
Suze bez prestanka teku, na obrazima ostavljaju trag.
Iskorištena i odbačena, bez ljubavi, potpuno sama,
Nepotrebna, ostavljena i zaboravljena u ćošku.
