Најлепшу си ми лутку поклонио, ја сам се само осмехнула.
Играли смо се, били смо деца, тако невина и наивна.
Држала сам лутку, косу јој намештала, тако сам је волела.
Био си срећан док си гледао како уживам у поклону.
Зову нас родитељи кућама, пада мрак, игри је дошао крај.
Лутку сам ставила на кревет и весело отишла на вечеру.
Вратила сам се у собу, узела лутку и села наслањајући се на врата.
Нашминкала јој очи црном бојом, нацртала сузу испод ока,
Одсекла сам јој косу, скратила хаљину и бацила је у ћошак,
Коме још требају глупави поклони, глупа лутка!
Није био леп дан, дувао је ветар, била сам расположена.
Није ми требао разлог, срећа је у малим стварима.
Желела сам да читам књигу, да уживам на сунцу ког није било.
Тада си се ти појавио, шетали смо и причали о свему,
Био си ми јако драг, волела сам с тобом проводити дане,
Волела сам да те гледам и схватила да те волим.
Нисам се хтела препустити, борила сам се против себе.
Знала сам да ћу погрешити и да ми требају маказе,
Да морам сасећи своја осећања, али нисам могла,
Пољубила сам те и тихо изустила: волим те!
Празна и мрачна соба, кроз ролетне пролази зрак сунца.
Испред врата се налазе маказе, кармин и маскара.
У ситним комадима огледало расуто свуда по поду.
Густа коса покрива тепих око стола са покиданим сликама.
Седим потпуно нага, ништа ми није остало да ме држи.
Коса рашчупана, неуредна, ружно у очају ошишана,
Црвеним кармином је исцртан осмех да сакрије тугу,
Сузе без престанка теку, на образима остављају траг.
Искориштена и одбачена, без љубави, потпуно сама,
Непотребна, остављена и заборављена у ћошку.
