(Sedmica)
Boris je pokretom ruke pokazao svome saradniku da ne dopusti nikome ulazak u prostor ženske garderobe Kristalne sale hotela „Hajat“, u koji je ušao, par koraka, iza dame, znatiželjno i nepozvan.
Uhvatio joj je pogled u ogledalu dok je sređivala šminku.
– Zdravo – rekao je nežno i sa osmehom.
– Da... – odgovorila je, tek malo bacivši pogled, jednim okom, u ogledalu, ka njemu, nastavljajući sređivanje trepavica.
– Kako si, otkud ti ovde?
– Radim...
– Kako? Ovde se dešava završni TV duel predsedničkih kandidata. Unutra su samo članovi njihovih najužih timova, najpoverljiviji ljudi. Bezbednost je u crvenoj zoni.
Samo ga je pogledala, direktno u oči, okrenuvši se ka njemu na trenutak i brzo potom nazad ka ogledalu i radu na ličnom sređivanju lica.
– Radiš za Tomu?!
– I...
– Ne mogu da verujem! Milena, pobogu... Kakva loša selekcija odgovora na životne izazove... – pokušavao je da bude duhovito zajedljiv.
– Verovatno je trebalo da čekam ovog lepotana, predsednika Srbije, da se seti da ima među poznanicima bivšu ljubavnicu osvedočenog stručnjaka za PR i da me angažuje...
– Hej! Nisi se javljala, nestala si...
– Da, tako govore sigurni mužjaci, hraneći svoj ego.
– Ma daj, znala si gde sam svih ovih godina. Cela Srbija je znala gde sam. Mogla si se javiti, pozvati...
– Nakon svega, trebalo je da ja pozovem? Ti si nepopravljiv.
– Ma sa njom sam bio kratko, par godina. Taj brak je propao.
– Znam.
– Posle sam se drugi put oženio...
– Znam. I dobio dvoje dece...
– Na izbore sam išao slučajno, da sačuvam stranku...
– Znam, da je provincijalac ne preuzme i da on ne postane predsednik Srbije.
– Pusti to... Reci mi nešto pametnije. Imamo još minut. Počeće direktan prenos... Sigurno me već traže.
– Pa, idi...
– Daću ti moj broj telefona... – počeo je da piše na papiriću.
– Znam ga.
– Znaš ga?
– Znam.
– Prisluškujete me!
– Znaš i sâm da ti, da vi kao vlast imate tu privilegiju i vlasništvo nad mehanizmima prisluškivanja.
– Broj si uzela od Malene, moje sestre, znam, uvek ste bile u dosluhu...
– Dopisujući se SMS-om sa tvojim protivkandidatom, često se dopisuješ, u stvari, sa mnom. On čovek više voli živu reč, neće da kucka, pa to činim umesto njega. A znaš da ja znam šta on treba da kaže, a šta ti želiš da čuješ.
– Ma daj, smešno je...
– Nekome jeste, nekome nije.
– Meni jeste – raširio je usne u osmeh.
– Tvoj osmeh je uvek ciničan...
– Šta si mu sve rekla o meni?
– Ništa. Niko ne zna za našu ljubav. Niko na svetu, sem Malene. Ne brini. Budi spokojan.
– Lepa si, kao...
– ... Kao one večeri, isto u petak, kada si mi pre dvadeset godina na ovom istom mestu, ljubeći me strasno, pocepao haljinu...
– ... Da, da, pa smo morali kroz ova zadnja vrata pobeći taksijem sa dodele međunarodne nagrade, ostavljajući i organizatore i publiku bez laureata...
– ... U moj stan.
– Kakva je to noć bila...
– Ne ponovila se, jer si tog jutra pobegao i nisi se nikada više javio. Do večeras...
– Počinje duel, evo, buka je. Zovu me...
– Filozofi treba da se drže dalje od krune...
– Ma daj, znam da si uz mene...
– ... Iako mogu služiti kao dobri savetnici kraljevima.
– Izađi ti prva.
– Odavde izlazi onaj koji je ušao bez kucanja, nepozvan.
– Ha-ha, slatka si... – krenuo je ka izlazu.
– Ne smej se stalno, bez veze. Takvi dolijaju.
– Ljubim te – dobaci s vrata.
– Izgubićeš izbore, mili – namignula je sređenom trepavicom sebi u ogledalo.
