(Седмица)
Борис је покретом руке показао своме сараднику да не допусти никоме улазак у простор женске гардеробе Кристалне сале хотела „Хајат“, у који је ушао, пар корака, иза даме, знатижељно и непозван.
Ухватио јој је поглед у огледалу док је сређивала шминку.
– Здраво – рекао је нежно и са осмехом.
– Да... – одговорила је, тек мало бацивши поглед, једним оком, у огледалу, ка њему, настављајући сређивање трепавица.
– Како си, откуд ти овде?
– Радим...
– Како? Овде се дешава завршни ТВ дуел председничких кандидата. Унутра су само чланови њихових најужих тимова, најповерљивији људи. Безбедност је у црвеној зони.
Само га је погледала, директно у очи, окренувши се ка њему на тренутак и брзо потом назад ка огледалу и раду на личном сређивању лица.
– Радиш за Тому?!
– И...
– Не могу да верујем! Милена, побогу... Каква лоша селекција одговора на животне изазове... – покушавао је да буде духовито заједљив.
– Вероватно је требало да чекам овог лепотана, председника Србије, да се сети да има међу познаницима бившу љубавницу осведоченог стручњака за ПР и да ме ангажује...
– Хеј! Ниси се јављала, нестала си...
– Да, тако говоре сигурни мужјаци, хранећи свој его.
– Ма дај, знала си где сам свих ових година. Цела Србија је знала где сам. Могла си се јавити, позвати...
– Након свега, требало је да ја позовем? Ти си непоправљив.
– Ма са њом сам био кратко, пар година. Тај брак је пропао.
– Знам.
– После сам се други пут оженио...
– Знам. И добио двоје деце...
– На изборе сам ишао случајно, да сачувам странку...
– Знам, да је провинцијалац не преузме и да он не постане председник Србије.
– Пусти то... Реци ми нешто паметније. Имамо још минут. Почеће директан пренос... Сигурно ме већ траже.
– Па, иди...
– Даћу ти мој број телефона... – почео је да пише на папирићу.
– Знам га.
– Знаш га?
– Знам.
– Прислушкујете ме!
– Знаш и сâм да ти, да ви као власт имате ту привилегију и власништво над механизмима прислушкивања.
– Број си узела од Малене, моје сестре, знам, увек сте биле у дослуху...
– Дописујући се СМС-ом са твојим противкандидатом, често се дописујеш, у ствари, са мном. Он човек више воли живу реч, неће да куцка, па то чиним уместо њега. А знаш да ја знам шта он треба да каже, а шта ти желиш да чујеш.
– Ма дај, смешно је...
– Некоме јесте, некоме није.
– Мени јесте – раширио је усне у осмех.
– Твој осмех је увек циничан...
– Шта си му све рекла о мени?
– Ништа. Нико не зна за нашу љубав. Нико на свету, сем Малене. Не брини. Буди спокојан.
– Лепа си, као...
– ... Као оне вечери, исто у петак, када си ми пре двадесет година на овом истом месту, љубећи ме страсно, поцепао хаљину...
– ... Да, да, па смо морали кроз ова задња врата побећи таксијем са доделе међународне награде, остављајући и организаторе и публику без лауреата...
– ... У мој стан.
– Каква је то ноћ била...
– Не поновила се, јер си тог јутра побегао и ниси се никада више јавио. До вечерас...
– Почиње дуел, ево, бука је. Зову ме...
– Филозофи треба да се држе даље од круне...
– Ма дај, знам да си уз мене...
– ... Иако могу служити као добри саветници краљевима.
– Изађи ти прва.
– Одавде излази онај који је ушао без куцања, непозван.
– Ха-ха, слатка си... – кренуо је ка излазу.
– Не смеј се стално, без везе. Такви долијају.
– Љубим те – добаци с врата.
– Изгубићеш изборе, мили – намигнула је сређеном трепавицом себи у огледало.
