Posadiću cveće u stihove svoje,
žudne duše vole s izvora da piju
i dozvaću pčele da se s njima ljube
kad u pesmi žive zaljubljenih dvoje,
dva uzdaha vrela u jedan se sliju
pod nebeskim svodom proleće procveta
odlete iz snova hladne bure grube
pa nam duše krase čari toplih leta.
U dubinu duše skriću nespokoje,
zlobne reči vole da se osemene
u širinu pesme primiću sva mora,
ispod vedrog neba, vedre su i boje
lepota se krije u osmehu žene
kao žubor voda sa dalekih gora
u pesmi slavuja što do zore poje,
k`o aruje skladne anđeoskog hora.
A u zimske dane kad zorom zastudi,
kada mraz po oknu oslika vinjete,
ja ću za vas tkati ćilime od zlata,
stihove i ljubav puštaću iz grudi.
U mom srcu nežnom počivaće dete,
svaka reč iz pesme neka zoru budi.
Iz vulkana skritih iznosiću lavu,
ako nekad na tren ponestane žara,
dozivaću u sne vasionu plavu.
pesme nek toplinom hladne noći boje
nek sreća leprša kroz surovu javu
dok ja sadim cveće u stihove svoje.
