Посадићу цвеће у стихове своје,
жудне душе воле с извора да пију
и дозваћу пчеле да се с њима љубе
кад у песми живе заљубљених двоје,
два уздаха врела у један се слију
под небеским сводом пролеће процвета
одлете из снова хладне буре грубе
па нам душе красе чари топлих лета.
У дубину душе скрићу неспокоје,
злобне речи воле да се осемене
у ширину песме примићу сва мора,
испод ведрог неба, ведре су и боје
лепота се крије у осмеху жене
као жубор вода са далеких гора
у песми славуја што до зоре поје,
к`о арује складне анђеоског хора.
А у зимске дане кад зором застуди,
када мраз по окну ослика вињете,
ја ћу за вас ткати ћилиме од злата,
стихове и љубав пуштаћу из груди.
У мом срцу нежном почиваће дете,
свака реч из песме нека зору буди.
Из вулкана скритих износићу лаву,
ако некад на трен понестане жара,
дозиваћу у сне васиону плаву.
песме нек топлином хладне ноћи боје
нек срећа лепрша кроз сурову јаву
док ја садим цвеће у стихове своје.
