Posadih ga prošlog leta,
ali cvetak zanoveta,
u zemlju se sasvim skrio,
pa je u njoj prezimio.
Proleće je granulo,
mlado jutro svanulo,
a prolećni, zna se, dan
svaki Suncem okupan.
Pod zemljicom seme spava,
grejala ga topla trava;
i kišica njemu prija,
al, nikako da proklija!
Slušao je razne ptice
i poj mlade slavujice,
pa pomisli: „Kakav raj!
Skrivanju je doš’o kraj.“
Da ulepša ovaj svet,
iznikao mladi cvet,
ja ga nazvah zanovetak
tek da ime ima cvetak.
A kad jesen zlatna dođe,
na raspust će on da pođe
da odmara, da ojača ispod snežnog pokrivača.
