Посадих га прошлог лета,
али цветак зановета,
у земљу се сасвим скрио,
па је у њој презимио.
Пролеће је грануло,
младо јутро свануло,
а пролећни, зна се, дан
сваки Сунцем окупан.
Под земљицом семе спава,
грејала га топла трава;
и кишица њему прија,
ал, никако да проклија!
Слушао је разне птице
и пој младе славујице,
па помисли: „Какав рај!
Скривању је дош’о крај.“
Да улепша овај свет,
изникао млади цвет,
ја га назвах зановетак
тек да име има цветак.
А кад јесен златна дође,
на распуст ће он да пође
да одмара, да ојача испод снежног покривача.
