Bogdan Miščević je jedan od najvećih savremenih srpskih slikara ili bolje reći multimedijalnih umetnika, jer pored slikarstva Bogdan je romanopisac i pesnik. Njegov roman Boje Botičelijevog glasa je fantastčna magičasto realistična ispovest koja zaslužuje da bude čitanka svakog potonjeg umetnika. Ovih dana, Bogdan, kao i svi mi nalazi se u izolaciji od vanjskog sveta zbog zaraze koja se rapidno širi celiom planetom. Bogdan je napisao jedno pismo kojim se obraća svim medijima u Srbiji i njenim građanima, sa željom da nam zajednička očekivanja što ranije postanu stvarnost, a ne predviđanje velikog književnika Džek Londona koji je ovu današnju pošast predvideo još pre 100 godina.
Pismo iz Baltimora
Budući da već dugo godina živim na obali Česepik zaliva, u gradu nazvanom po jednom engleskom lordu Baltimoru, nazivaju ga i Šarmantni grad (Charm city), Baltimor. Bez obzira što taj grad obiluje kriminalom koji ga svrstava među vodeće u ovoj zemlje, osećam se zarobljenim u velikoj zagonetci gde počivaju kosti meni omiljenog pesnika Edgar Alan Poa. Želim vam otkriti tajnu kojom sam trenutno opsednut. Radi se o još jednom velikom piscu iz moje mladosti, čije knjige sam dobijao kao osnovac i odličan đak na mom rodnom Kordunu. Reč je o Džek Londonu.
U to vreme, pred kraj četrdesetih i početkom pedesetih, pored petrolejke obešene o gredu, dok je napolju duvao hladan vetar i svojim udarom lupao promrzla okna susnježicom i budio moju maštu o lepoti dalekog sveta koji želim da upoznam, zgrčen na toplom rolu našeg šporeta čitao sam Petra Kočića, Maksima Gorkog, i Džeka Londona, prevashodno ,,Belog očnjaka” i ,,Glas daljine”, a tek kasnije ,,Martina Idna.” I kada sam završio sa ovim njegovim autobiografskim delom, i shvatio šta znači životna borba za najviši smisao života i žrtva radi lepote, moje najranije opredelenje je palo: želim da budem pjesnik kao i on, i da svojom lirom budim ljudska srca. Tako je u ta davna vremena govorio jedan osnovac.
To sada zvuči staromodno, a i onda, kada sam to glasno rekao pred nastavnicom Vlastom, svi su se u razredu smejali, ni sami ne znajući zbog čega. To sada prepustam i vama, ali ovo što ću vam sada reći, siguran sam da se nećete smejati.
Dakle, posle mnogo, mnogo godina lutajući po svetu u potrazi za tom lepotom, ovde u Baltimoru preda mnom se ponovo pojavi Džek London. Ne onaj iz Glasa Daljine i Belog očnjaka, čak ni njegov Martin Idn, čiju tragičnu, zadnju rečenicu nosim u sebi sve do ovih dana, momenat samouništenja kada skače u vodu, saznanjem sveukupnosti postojanja i momenat kada sve nestaje ,,Kada je sve to saznao, prestao je više da zna.”
Ovde se radi o njegovoj malo poznatoj, postapokaliptičnoj noveli ,The Scarlet Plague”, ”Ljubičastocrvenoj kugi” objavljenoj 1912 godine, u kojoj on opisuje globalnu epidemiju koja će se pojaviti na samom početku 21. veka, po njegovoj zamisli prvo u Kaliforniji, i to u vidu crvene smrti, i početi da se širi dalje, da ugrozi čitavo čovečanstvo.
Tu on, dakle, te daleke 1912 godine u detalje opisuje kugu, tu globalnu epidemiju koja će se pojaviti u obliku COVID-19 i evo, širi se danas posvuda kao lepa šećerlema, lepa kao anđeo Nirvane, i kreće ,,kristalno oštrom linijom besmisla”, iz jednog arhipelaga ludosti u drugi, i širi se oštrom geografskom linijom bez granica, linijom postojanog bola i patnje, da svetu saopšti od koje ludosti su ljudi satkani. A ovaj svet, još iz biluvijalnih vremena do današnjih dana, u kome je doživeo svoju najvišu granicu najsurovijeg varvarizma današnjih političara, bogataša i modernih multimilionera koji upravljaju ovim svetom, ( to je London dobro poznavao), sagrađeni od transupstancije svojih predaka ljudoždera, koji su sumu svojih osećanja, u nezajažljivoj pohlepi za moći, pretvorili u profit, i samo profit po bilo koju cenu.
I dokle su došli ovi današlji ljudožderi koji su od svog Boga Novca i Paklenog Profita stvorili novu supstancu sopstvenog identiteta zvanog-Genom zla - kojima se ostali svet mora klanjati? Do COVID-19 i do urušavanja ove planete, a o čovečanstvu ni reči.
Tako se, dakle, daleko u ovom gradu na obali Časepik zaliva zatekoh, pritisnut senkom jednog ostrašćenog silogizma, pa rekoh da vam se javim da sam još živ, ja izgubljeni subjekt u ovom blatu, daleko od Vas i moje Srbije, a nikad bliži. Jer, evo, ponovo smo tu, uzajamno povezani nevidljivim nitima besmisla, mada jedva dišući istim plućima, mislima i osećajima, ali ipak zajedno.
I mislim se, kako je to moj, iz mladosti voljeni Džek London mogao da sve to predvidi u svojoj ,,Ljubičastocrvenoj kugi”, čiji artikl pročitah 14. Aprila ove 2020 godine, tu okrutnu bolest, tu luciferovsku ARS MAGNU, taj idiotski kodeks neopisivog bola i užasa koji nas spoji, da danas u svojim skloništima zajednički očekujemo Kraj Svega ili - Novorođenje.
Vaš Bogdan Miščević.
