Dušica Ivanović je jedan od najaktivnijih stvaralaca na srpskom jeziku u Torontu. Član je UKS i Srpsko-kanadskog udruženja pisaca "Desanka Maksimović". Godine 2014. nagrađena je Poveljom Akademije Ivo Andrić za celokupni dotadašnji pesnički opus, i dobitnik je Majske nagrade SKUP "Desanka Maksimović" za najbolju neobjavljenu pesmu 2016. Na poslednjem beogradskom Sajmu knjiga predstavila je novu zbirku poezije i novi roman.
Dušica Ivanović, profesor srpskog jezika, lektor, književni stvaralac, od 1998. godine živi u Torontu. Kaže da ju je Kanada dočekala raširenih ruku.
"Do dan danas se osećam tamo kao kod kuće u velikom delu, ali nikada nisam izgubila Srbiju kao kuću. Moja je kuća na dve strane sveta", iskrena je Dušica.
Bila je zaposlena u kompjuterskom odeljenju osiguravajuće kompanije, a prevremeno penzionisanje omogućilo joj je da se u potpunosti posveti pisanju. Čitaocima je do sada darivala četiri pesničke zbirke, dva romana i zbirku kratke meditativne proze.
"Moja poezija nastaje spontano, većina pesnika pusti pesmu da izađe iz njih, takva sam i ja. Kad dođe trenutak da mislim da imam dovoljno ili mislim da sam prošla jednu životnu fazu, jer poezija je najintimnija književna vrsta, kad mislim da prođem tu životnu fazu u kojoj je nastajala, nastajala moja poezija, ja ću da se zaustavim, da uzmem sve što sam napisala i da počnem da pravim selekciju. Taj proces dugo traje", kaže Dušica Ivanović.
Poslednja zbirka poezije „Razoružana slova" i roman „Zovem se Astikja (učenje duše)" predstavljeni su u Beogradu, Loznici i Torontu.
"Poezija je vrlo lirska, metafizičke su teme, teme ljubavi, mnogo je zastupljena moja vezanost i patnja za majkom. Kratka je, nisam raspričana, možda se lako čita, a mislim da se malo teže razumeva ako niste zaljubljenik u poeziju, jer ima puno metafora. „Zovem se Astikja" je priča o duši koju je teško prepričati. Veoma su različite priče, a sve su priče o duši. Poruka ili ono što ja nudim svom čitaocu u toj knjizi je da se vera čuva kroz dušu i da se duša čuva kroz veru, održavanje vere", kaže Dušica.
Divna sećanja čuva na svoje đake kojima je godinama držala časove srpskog jezika...Uz nju su zavoleli Zmaja, Ršuma, narodne pesme i priče...
"Mnogo sam bila zadovoljna kako napreduju i kako uopšte reaguju ina dolazak u školu. Kad dođe kraj školske godine i kad mi pričamo o svemu šta smo radili, i pozovemo roditelje da dođu, ja sam mogla da opipam, da vidim taj njihov napredak od septembra do juna meseca, koji je bio veliki, a naročito u septembru, kada se vrate sa dvomesečnog boravka u Srbiji".
Dušica piše za Novine Toronto i časopis SAN.
"Pišem tu razne članke, ne samo iz oblasti jezika, već predstavljam i naše mlade, pisala sam i o zdravom životu, ekologiji, to je jedno od mojih interesovanja i volim da radim intervjue, volim da predstavljam talentovane i uspešne ljude iz Srbije koji su tamo došli i napravili nešto, posebno u sferi umetnosti."
Radoznalog duha, otvorena za nova iskustva rado se pridružila glumačkoj družini u predstavi „Gospođa ministarka", koja je izazvala veliko interesovanje među našim ljudima u Torontu i pomogla humnanitarnom udruženju „Mali svet Kanada". Dušica živi između Beograda i Kanade, ali uskoro namerava da na iseljenički život stavi tačku.
"Da, želim da se vratim. Čekam da se moj suprug penzioniše za godinu i po, pa ćemo se vratiti...", kaže Dušica.
Izvor: RTS
