Душица Ивановић је један од најактивнијих стваралаца на српском језику у Торонту. Члан је УКС и Српско-канадског удружења писаца "Десанка Максимовић". Године 2014. награђена је Повељом Академије Иво Андрић за целокупни дотадашњи песнички опус, и добитник је Мајске награде СКУП "Десанка Максимовић" за најбољу необјављену песму 2016. На последњем београдском Сајму књига представила је нову збирку поезије и нови роман.
Душица Ивановић, професор српског језика, лектор, књижевни стваралац, од 1998. године живи у Торонту. Каже да ју је Канада дочекала раширених руку.
"До дан данас се осећам тамо као код куће у великом делу, али никада нисам изгубила Србију као кућу. Моја је кућа на две стране света", искрена је Душица.
Била је запослена у компјутерском одељењу осигуравајуће компаније, а превремено пензионисање омогућило јој је да се у потпуности посвети писању. Читаоцима је до сада даривала четири песничке збирке, два романа и збирку кратке медитативне прозе.
"Моја поезија настаје спонтано, већина песника пусти песму да изађе из њих, таква сам и ја. Кад дође тренутак да мислим да имам довољно или мислим да сам прошла једну животну фазу, јер поезија је најинтимнија књижевна врста, кад мислим да прођем ту животну фазу у којој је настајала, настајала моја поезија, ја ћу да се зауставим, да узмем све што сам написала и да почнем да правим селекцију. Тај процес дуго траје", каже Душица Ивановић.
Последња збирка поезије „Разоружана слова" и роман „Зовем се Астикја (учење душе)" представљени су у Београду, Лозници и Торонту.
"Поезија је врло лирска, метафизичке су теме, теме љубави, много је заступљена моја везаност и патња за мајком. Кратка је, нисам распричана, можда се лако чита, а мислим да се мало теже разумева ако нисте заљубљеник у поезију, јер има пуно метафора. „Зовем се Астикја" је прича о души коју је тешко препричати. Веома су различите приче, а све су приче о души. Порука или оно што ја нудим свом читаоцу у тој књизи је да се вера чува кроз душу и да се душа чува кроз веру, одржавање вере", каже Душица.
Дивна сећања чува на своје ђаке којима је годинама држала часове српског језика...Уз њу су заволели Змаја, Ршума, народне песме и приче...
"Много сам била задовољна како напредују и како уопште реагују ина долазак у школу. Кад дође крај школске године и кад ми причамо о свему шта смо радили, и позовемо родитеље да дођу, ја сам могла да опипам, да видим тај њихов напредак од септембра до јуна месеца, који је био велики, а нарочито у септембру, када се врате са двомесечног боравка у Србији".
Душица пише за Новине Торонто и часопис САН.
"Пишем ту разне чланке, не само из области језика, већ представљам и наше младе, писала сам и о здравом животу, екологији, то је једно од мојих интересовања и волим да радим интервјуе, волим да представљам талентоване и успешне људе из Србије који су тамо дошли и направили нешто, посебно у сфери уметности."
Радозналог духа, отворена за нова искуства радо се придружила глумачкој дружини у представи „Госпођа министарка", која је изазвала велико интересовање међу нашим људима у Торонту и помогла хумнанитарном удружењу „Мали свет Канада". Душица живи између Београда и Канаде, али ускоро намерава да на исељенички живот стави тачку.
"Да, желим да се вратим. Чекам да се мој супруг пензионише за годину и по, па ћемо се вратити...", каже Душица.
Извор: РТС
