Objavljujemo odlomak iz govora Petera Handkea povodom prijema Nobelove nagrade, a koji čine fragmenti iz piščeve drame „Kroz sela”, pisane 1981. godine
Autor: Peter Handke ponedeljak, 23.12.2019.
Ovde sam jedino ja, izdanak nekog drugog sela. Budite, ipak, sigurni: iz mene govori duh novog vremena, i, evo, on vam se sada obraća. Postoji opasnost – i govoriću samo: protiveći se tome. I čujte sada moju dramatičnu pesmu.
– U redu je što više ne sanjate, ali ne budite jedan drugoga psećim lavežom. Niko od vas nije krivac, a baš ste u vašim nastupima očaja možda primetili da čak uopšte niste očajni. Očajni, pa bili biste već mrtvi. Ne igrajte se u nevreme usamljenih ljudi. Svakako, tačno je da u vašoj povesti nema nijedne pouzdane utehe. Ali pustite to mozganje o biću ili nebiću: biće jeste, i biće i dalje predmet razmišljanja, a nebiće je nezamislivo. Znate li koliko ste svi isti – znate li koliko ste isti? Samo ja kažem to. Ali ja nisam samo ja. Ja-ja mogu biti ono najlakše i najnežnije na svetu, istovremeno i ono sveobuhvatno – ono razoružavajuće. ”Ja!” sam jedini junak – a vi treba da razoružavate. Da, Ja je čovekova priroda koja održava čoveka! Rat je daleko odavde. Čete naše vojske ne stoje sivo na sivom na sivim betonskim pistama nego žuto na žutom na žutim cvetovima. Da, klanjanje cveta je moguće. Ptici u granju se možeš obratiti. Pobrinite se u svetu sazdanom od veštačkih boja za ponovo oživele boje prirode. To Plavo planine jeste – ono Smeđe korica za revolver nije; a te i to što sa televizije znamo, zapravo i ne znamo. Naša su ramena tu za nebo, a voz između zemlje i neba prolazi samo kroz nas. Idite sporo i postanite i sami oblik, bez kojeg nijedna daljina ne poprima svoje obličje. Priroda je jedino pouzdano što mogu da vam obećam. Ona, naravno, ne može biti ni pribežište ni izlaz. Ali ona je merilo: njega moraš svakodnevno da imaš na umu. Oblaci koji se vuku, čak i kad jure, usporavaju vas. Ko kaže da je stradanje nužno? Nije li vaš rat prošao? Stvarnost u miru daje snagu i mir preživelima. To što je izdaleka bila preteća glava smrti postala je, kad mu se približiš dečja igra. Protresite vaš hiljadugodišnji krevet. Preskočite te sumnjičavce, deci strane. Ne čekajte na neki novi rat: najmiroljubiviji su oni naspram prirode. Ne ostavljajte svojim potomcima đavolji profil. Kuća snage je lice drugoga. Sada je ovde proslava zahvalnosti. Ne ponavljajte se, kako mir niste iskoristili: jer vaša dela treba da deluju – darujte. Ali davati mogu samo oni koji vole: volite jedno – to je dovoljno svima. Vole te, dolaziš sebi. Ali ako većina i ne može da se uzdigne: budite oni koji to mogu. Pogled dalje od dvonožaca poput stoke! Budite stvarni. Sledite muziku karavana. Idite dugo, sve dok se u zbrci ne ukažu linije bekstva; samo sporo, tako da vam svet ponovo pripadne, toliko sporo dok ne postane jasno da vam ne pripada. Da, ostajte uvek podalje od moći koja nastupa kao moć. Ne žalite se da ste sami – sami ste daleko više. Prenosite dalje to šumljenje. Pripovedajte o horizontu, da lepo ne bude opet ništa. Pripovedajte jedni drugima slike života. To što je dobro, treba da bude. Usporavajte se – izmišljajte: preobraćajte vaše neobjašnjive uzdahe u krik neba! Ne dopustite lepoti da se izgovara – Lepota koju smo stvorili mi ljudi je potresna. Odgonetajte zagonetku koja ujedno pojašnjava taj Jedan Rebus. Zapamtite: čim vas neko od dece koja vam idu u susret tupo pogleda, razlog tome ste vi. Mnoge zamumuljenosti prihvatite, biće to vaša sudbina, a poneku veselu nesvesticu pretpostavite svakoj zvaničnoj istini. Glumite pozu svakodnevlja. Izgubiti se, to je deo igre. (Pa ipak: ponosno ide samo nezakukuljeni!) Izađite napolje u nepoznati deo zemlje, i pustite deziluzionirane da se zlo smeše: iluzija daje snagu viziji. Da, širite dalje, čežnjivo obuzeti oblicima, taj sveti svet – podrugljivo smejanje tome nije nesvesno, to su glasovi krepanja lešine duše. Mrtvi su vaša dodatna svetlost. Ne činite iz svoje nesposobnosti ništa da ih oslovite: dovoljan je jedan slog. Ali još više se sećajte naših nerođenih. Začnite dete mira! Spasavajte vaše junake! Oni treba da odluče: rate, ostavi nas na miru. Ljudi ovdašnji: vi ste nadležni. Ne dopustite da vas ubede da ste vi ti besplodnici kraja vremena. Vi ste tako blizu izvora, kao nikada. Možda nema više mesta nekoj divljini. Ali to divlje, uvek novo, postoji i dalje: to vreme. Tiktakanje časovnika ne govori ništa. Vreme je ono vibriranje koje pomaže i tokom prokletog stoleća. Vreme, imam te! Sada je sveti dan. Delotvorno radeći, možete da ga osetite. Možda i nema više razumne vere, ali razumne vere ima u božanskim žmarcima. Pogledajte to čudo i zaboravite ga. Sačinite tu veliku rečenicu. Radost je jedina ispravna moć. Tek kada se radujete, čista su posla.
Uništitelji radosti su svuda. Pod suncem radosti gutamo svim bićem pilulu gorčine. Dragi ljudi ovdašnji: krici užasa čuće se večno... Začnite dete mira! Spasavajte vaše junake!
– Svakako, ostaje činjenica da u našoj sveopštoj povesti nema pouzdane utehe. Ko odlučuje? Decoubice, koje su na vlasti, nestaju nekažnjene. Tišina je samo epizodna: vodoskoci se slivaju oko barikada. Nada je pogrešni udar krilom. Uništitelji radosti su svuda. Pod suncem radosti gutamo svim bićem pilulu gorčine. Dragi ljudi ovdašnji: krici užasa čuće se večno. Vaše preklinjanje za milost budi samo znakove ničega. Prema tome, uspravljajte se i gledajte muškarca u tamnom odelu i beloj košulji. Gledajte ženu koja sa one strane reke stoji na osunčanom balkonu. Dokaži, svojim sredstvima, naš ljudski ponos! Svakom tako ovlašnom poljupcu blagoslov. A sada svako natrag na svoje mesto! Demonizirajte prostor, ponavljanjem. Forma je zakon, a on vas čini. Večni mir je moguć. Slušajte muziku karavana. Mereći-znajući, krećite se ka nebu. Držite se ove dramatične pesme. Idite uvek u susret. Idite kroz sela.
Prevod: Žarko Radaković
Izvor: POLITIKA
