O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Vesti


HANDKE: RADOST JE JEDINA ISPRAVNA MOĆ

detalj slike: EPA/Andres Wiklund

Objavljujemo odlomak iz govora Petera Handkea povodom prijema Nobelove nagrade, a koji čine fragmenti iz piščeve drame „Kroz sela”, pisane 1981. godine

Autor: Peter Handke ponedeljak, 23.12.2019.


Ovde sam jedino ja, izdanak nekog drugog sela. Budite, ipak, sigurni: iz mene govori duh novog vremena, i, evo, on vam se sada obraća. Postoji opasnost – i govoriću samo: protiveći se tome. I čujte sada moju dramatičnu pesmu.
– U redu je što više ne sanjate, ali ne budite jedan drugoga psećim lavežom. Niko od vas nije krivac, a baš ste u vašim nastupima očaja možda primetili da čak uopšte niste očajni. Očajni, pa bili biste već mrtvi. Ne igrajte se u nevreme usamljenih ljudi. Svakako, tačno je da u vašoj povesti nema nijedne pouzdane utehe. Ali pustite to mozganje o biću ili nebiću: biće jeste, i biće i dalje predmet razmišljanja, a nebiće je nezamislivo. Znate li koliko ste svi isti – znate li koliko ste isti? Samo ja kažem to. Ali ja nisam samo ja. Ja-ja mogu biti ono najlakše i najnežnije na svetu, istovremeno i ono sveobuhvatno – ono razoružavajuće. ”Ja!” sam jedini junak – a vi treba da razoružavate. Da, Ja je čovekova priroda koja održava čoveka! Rat je daleko odavde. Čete naše vojske ne stoje sivo na sivom na sivim betonskim pistama nego žuto na žutom na žutim cvetovima. Da, klanjanje cveta je moguće. Ptici u granju se možeš obratiti. Pobrinite se u svetu sazdanom od veštačkih boja za ponovo oživele boje prirode. To Plavo planine jeste – ono Smeđe korica za revolver nije; a te i to što sa televizije znamo, zapravo i ne znamo. Naša su ramena tu za nebo, a voz između zemlje i neba prolazi samo kroz nas. Idite sporo i postanite i sami oblik, bez kojeg nijedna daljina ne poprima svoje obličje. Priroda je jedino pouzdano što mogu da vam obećam. Ona, naravno, ne može biti ni pribežište ni izlaz. Ali ona je merilo: njega moraš svakodnevno da imaš na umu. Oblaci koji se vuku, čak i kad jure, usporavaju vas. Ko kaže da je stradanje nužno? Nije li vaš rat prošao? Stvarnost u miru daje snagu i mir preživelima. To što je izdaleka bila preteća glava smrti postala je, kad mu se približiš dečja igra. Protresite vaš hiljadugodišnji krevet. Preskočite te sumnjičavce, deci strane. Ne čekajte na neki novi rat: najmiroljubiviji su oni naspram prirode. Ne ostavljajte svojim potomcima đavolji profil. Kuća snage je lice drugoga. Sada je ovde proslava zahvalnosti. Ne ponavljajte se, kako mir niste iskoristili: jer vaša dela treba da deluju – darujte. Ali davati mogu samo oni koji vole: volite jedno – to je dovoljno svima. Vole te, dolaziš sebi. Ali ako većina i ne može da se uzdigne: budite oni koji to mogu. Pogled dalje od dvonožaca poput stoke! Budite stvarni. Sledite muziku karavana. Idite dugo, sve dok se u zbrci ne ukažu linije bekstva; samo sporo, tako da vam svet ponovo pripadne, toliko sporo dok ne postane jasno da vam ne pripada. Da, ostajte uvek podalje od moći koja nastupa kao moć. Ne žalite se da ste sami – sami ste daleko više. Prenosite dalje to šumljenje. Pripovedajte o horizontu, da lepo ne bude opet ništa. Pripovedajte jedni drugima slike života. To što je dobro, treba da bude. Usporavajte se – izmišljajte: preobraćajte vaše neobjašnjive uzdahe u krik neba! Ne dopustite lepoti da se izgovara – Lepota koju smo stvorili mi ljudi je potresna. Odgonetajte zagonetku koja ujedno pojašnjava taj Jedan Rebus. Zapamtite: čim vas neko od dece koja vam idu u susret tupo pogleda, razlog tome ste vi. Mnoge zamumuljenosti prihvatite, biće to vaša sudbina, a poneku veselu nesvesticu pretpostavite svakoj zvaničnoj istini. Glumite pozu svakodnevlja. Izgubiti se, to je deo igre. (Pa ipak: ponosno ide samo nezakukuljeni!) Izađite napolje u nepoznati deo zemlje, i pustite deziluzionirane da se zlo smeše: iluzija daje snagu viziji. Da, širite dalje, čežnjivo obuzeti oblicima, taj sveti svet – podrugljivo smejanje tome nije nesvesno, to su glasovi krepanja lešine duše. Mrtvi su vaša dodatna svetlost. Ne činite iz svoje nesposobnosti ništa da ih oslovite: dovoljan je jedan slog. Ali još više se sećajte naših nerođenih. Začnite dete mira! Spasavajte vaše junake! Oni treba da odluče: rate, ostavi nas na miru. Ljudi ovdašnji: vi ste nadležni. Ne dopustite da vas ubede da ste vi ti besplodnici kraja vremena. Vi ste tako blizu izvora, kao nikada. Možda nema više mesta nekoj divljini. Ali to divlje, uvek novo, postoji i dalje: to vreme. Tiktakanje časovnika ne govori ništa. Vreme je ono vibriranje koje pomaže i tokom prokletog stoleća. Vreme, imam te! Sada je sveti dan. Delotvorno radeći, možete da ga osetite. Možda i nema više razumne vere, ali razumne vere ima u božanskim žmarcima. Pogledajte to čudo i zaboravite ga. Sačinite tu veliku rečenicu. Radost je jedina ispravna moć. Tek kada se radujete, čista su posla.

Uništitelji radosti su svuda. Pod suncem radosti gutamo svim bićem pilulu gorčine. Dragi ljudi ovdašnji: krici užasa čuće se večno... Začnite dete mira! Spasavajte vaše junake!

– Svakako, ostaje činjenica da u našoj sveopštoj povesti nema pouzdane utehe. Ko odlučuje? Decoubice, koje su na vlasti, nestaju nekažnjene. Tišina je samo epizodna: vodoskoci se slivaju oko barikada. Nada je pogrešni udar krilom. Uništitelji radosti su svuda. Pod suncem radosti gutamo svim bićem pilulu gorčine. Dragi ljudi ovdašnji: krici užasa čuće se večno. Vaše preklinjanje za milost budi samo znakove ničega. Prema tome, uspravljajte se i gledajte muškarca u tamnom odelu i beloj košulji. Gledajte ženu koja sa one strane reke stoji na osunčanom balkonu. Dokaži, svojim sredstvima, naš ljudski ponos! Svakom tako ovlašnom poljupcu blagoslov. A sada svako natrag na svoje mesto! Demonizirajte prostor, ponavljanjem. Forma je zakon, a on vas čini. Večni mir je moguć. Slušajte muziku karavana. Mereći-znajući, krećite se ka nebu. Držite se ove dramatične pesme. Idite uvek u susret. Idite kroz sela.

Prevod: Žarko Radaković

Izvor: POLITIKA


PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"