O slikarki Ružici Bebi Pavlović snimljen je dokumentarno-umetnički zapis pod nazivom „Čari darivanja”, u okviru serijala „Paleta kulturnog nasleđa”
Autor: Slavica Stefanovićponedeljak, 18.11.2019.
Slikarka Ružica Beba Pavlović ušla je ove godine u prvu godinu desete decenije života. Pre pola veka, imala je prvu samostalnu izložbu u Galeriji Kolarčevog Narodnog univerziteta u Beogradu. Beba Pavlović je kao sedamnaestogodišnjakinja napustila gimnaziju i priključila se mladim borcima na Sremskom frontu.
Završila je Akademiju likovnih umetnosti 1967. godine. Za 60 godina umetničkog rada, priredila je više od 20 samostalnih i učestvovala na preko 200 grupnih izložbi. Slike joj se nalaze u privatnim i državnim kolekcijama, u zemlji i inostranstvu.
Aprila 2019. Likovna galerija RTS-a priredila je malu retrospektivnu izložbu, povodom 60 godina umetničkog rada, Ružice Bebe Pavlović.
Na izložbi, pod nazivom „Čari darivanja” prikazani su radovi u ulju, akvareli i crteži nastali tokom njenog višedecenijskog plodonosnog stvaralaštva.
U centru izložbe prikazani su i crteži koje je slikarka darivala u humanitarne svrhe Univerzitetskoj dečjoj klinici Tiršova, u Beogradu.
Izložba i razgovor sa Bebom, u njenom stanu, uz nezaobilazno, lepo servirano parče čokoladne torte, bili su sasvim dovoljan razlog da se realizuje dokumentarno-umetnički zapis pod nazivom „Čari darivanja”, u okviru serijala „Paleta kulturnog nasleđa” na RTS-u.
Ako je slika velika tajna, koju svako otkriva u meri, u kojoj je osposobljen da se služi i misli likovnim jezikom, onda je i Beba, kao veoma osećajna ličnost, jedna velika tajna, sa kojom postajete duhovno bogatiji.
Celinu stvaralačkog pristupa, Beba je gradila tako što je elemente forme podredila duboko emotivnim naglašenim literarnim i misaonim sadržajima. Njeno slikarstvo krasi nesvakidašnja sposobnost da svojim svevidećim okom istakne suštinu prikaza ili portreta, kao veštinu i da sve označi personalnim pečatom. Zbog toga je njena umetnost dirljiva u svojoj iskrenosti i uverljiva kao autentična ispovest.
Slika za nju nije dijalog sa suprotnostima vremenima, ona je poetski monolog u vremenu. Realno je suprotstavljeno imaginarnom, svesno podsvesnom, konkretno poetskom. Predmeti u slici kao da lebde u nekom apstraktnom, nedefinisanom prostoru, čime se podvlači njihova nematerijalnost, nešto što je iznad stvarnosti i neka smirujuća usamljenost.
Prvo što je nacrtala svesno bio je portret. Beba je imala potrebu da ljudski lik i živo biće ovekoveči. Portreti i autoportreti najprisutnija su tema u celokupnom njenom slikarstvu. „Ako je skica potpuna i ideja sasvim vidljiva, to ne bi bila moja slika”, reči su Ružice Bebe Pavlović. Zbog toga je karakter sadržinske dimenzije svih njenih radova teško čitljiv i zagonetan.
Figuracija je bila i ostala njena osnovna preokupacija, figuracija, koja je u funkciji viših, apstraktnih principa, koji upravljaju sudbinom slike.
Odlučila je da bude kolorista, ali boje u njenim slikama služe da im daju svetlosnu dimenziju, irealnu i nadiskustvenu.
Kao profesor, širila je osnove umetnosti, njeni časovi likovnog bili su zanimljivi, osmišljavala ih je na svojstven način, uz zvuke klasične muzike. „I niko nije tako dramatično prikazao Vagnera, ni Hristov lik, kao lice jednog mudrog starca, koji je nadvisio bol, kao smirena ruka Bebe”, kazao je akademik dr Vladeta Jerotić.
Beba i danas strasno priča o Botičeliju, Leonardu i Mikelanđelu i konstatuje da je umetnost i dalje čarobna tajna za nju. Kroz život inspirisala ju je i jedna dragocena monaška istina, koja glasi: „Tvoje je samo ono što nekome čista srca daruješ i to je nešto što ti niko ne može oduzeti.”
Stihovi Hesea, koji je kroz život nadahnjuju su da: „Svaki početak krije neku čar, čar osećanja u nastajanju zanosa pred novim, čar forme koja se tek izdvaja iz jednog imaginarnog početka viđenih stvari.”
Prateći me do vrata u društvu medicinske sestre, u svojoj devedeset prvoj, uverila me je u radost života, ispraćajući me njenim dobrim smislom za šalu i rečenicom: „Danas se osećam kao da imam 19 godina, a ne 91!”
Izvor: Politika