О сликарки Ружици Беби Павловић снимљен је документарно-уметнички запис под називом „Чари даривања”, у оквиру серијала „Палета културног наслеђа”
Аутор: Славица Стефановићпонедељак, 18.11.2019.
Сликарка Ружица Беба Павловић ушла је ове године у прву годину десете деценије живота. Пре пола века, имала је прву самосталну изложбу у Галерији Коларчевог Народног универзитета у Београду. Беба Павловић је као седамнаестогодишњакиња напустила гимназију и прикључила се младим борцима на Сремском фронту.
Завршила је Академију ликовних уметности 1967. године. За 60 година уметничког рада, приредила је више од 20 самосталних и учествовала на преко 200 групних изложби. Слике јој се налазе у приватним и државним колекцијама, у земљи и иностранству.
Априла 2019. Ликовна галерија РТС-а приредила је малу ретроспективну изложбу, поводом 60 година уметничког рада, Ружице Бебе Павловић.
На изложби, под називом „Чари даривања” приказани су радови у уљу, акварели и цртежи настали током њеног вишедеценијског плодоносног стваралаштва.
У центру изложбе приказани су и цртежи које је сликарка даривала у хуманитарне сврхе Универзитетској дечјој клиници Тиршова, у Београду.
Изложба и разговор са Бебом, у њеном стану, уз незаобилазно, лепо сервирано парче чоколадне торте, били су сасвим довољан разлог да се реализује документарно-уметнички запис под називом „Чари даривања”, у оквиру серијала „Палета културног наслеђа” на РТС-у.
Ако је слика велика тајна, коју свако открива у мери, у којој је оспособљен да се служи и мисли ликовним језиком, онда је и Беба, као веома осећајна личност, једна велика тајна, са којом постајете духовно богатији.
Целину стваралачког приступа, Беба је градила тако што је елементе форме подредила дубоко емотивним наглашеним литерарним и мисаоним садржајима. Њено сликарство краси несвакидашња способност да својим свевидећим оком истакне суштину приказа или портрета, као вештину и да све означи персоналним печатом. Због тога је њена уметност дирљива у својој искрености и уверљива као аутентична исповест.
Слика за њу није дијалог са супротностима временима, она је поетски монолог у времену. Реално је супротстављено имагинарном, свесно подсвесном, конкретно поетском. Предмети у слици као да лебде у неком апстрактном, недефинисаном простору, чиме се подвлачи њихова нематеријалност, нешто што је изнад стварности и нека смирујућа усамљеност.
Прво што је нацртала свесно био је портрет. Беба је имала потребу да људски лик и живо биће овековечи. Портрети и аутопортрети најприсутнија су тема у целокупном њеном сликарству. „Ако је скица потпуна и идеја сасвим видљива, то не би била моја слика”, речи су Ружице Бебе Павловић. Због тога је карактер садржинске димензије свих њених радова тешко читљив и загонетан.
Фигурација је била и остала њена основна преокупација, фигурација, која је у функцији виших, апстрактних принципа, који управљају судбином слике.
Одлучила је да буде колориста, али боје у њеним сликама служе да им дају светлосну димензију, иреалну и надискуствену.
Као професор, ширила је основе уметности, њени часови ликовног били су занимљиви, осмишљавала их је на својствен начин, уз звуке класичне музике. „И нико није тако драматично приказао Вагнера, ни Христов лик, као лице једног мудрог старца, који је надвисио бол, као смирена рука Бебе”, казао је академик др Владета Јеротић.
Беба и данас страсно прича о Ботичелију, Леонарду и Микеланђелу и констатује да је уметност и даље чаробна тајна за њу. Кроз живот инспирисала ју је и једна драгоцена монашка истина, која гласи: „Твоје је само оно што некоме чиста срца дарујеш и то је нешто што ти нико не може одузети.”
Стихови Хесеа, који је кроз живот надахњују су да: „Сваки почетак крије неку чар, чар осећања у настајању заноса пред новим, чар форме која се тек издваја из једног имагинарног почетка виђених ствари.”
Пратећи ме до врата у друштву медицинске сестре, у својој деведесет првој, уверила ме је у радост живота, испраћајући ме њеним добрим смислом за шалу и реченицом: „Данас се осећам као да имам 19 година, а не 91!”
Извор: Политика
