Iz nekog razloga, jedan od najvažnijih muzičara jugoslovenskog Novog talasa, Branimir Džoni Štulić tema je čak tri sajamska izdanja – jedno se pojavilo uoči Sajma knjiga, a dva su na štandove i promocije stigla pravo iz štamparije. Piše: Jelena Tasić Laguna je objavila prvu od tri najavljene knjige Ivana Ivačkovića o Štuliću i njegovoj grupi Azra, sa naslovom jednog od njenih albuma Između krajnosti. Knjižara Zlatno runo Snežane Ranković na Sajmu je predstavila reprint foto-monografije iz 1995. Branimir Džoni Štulić iz objektiva Kamenka Pajića i sa tekstom Dušana Vesića. Službeni glasnik je izdavač prve doktorske disertacija na svetu sa tumačenjima Štulićevih pesama, koja je nedavno odbranjena u Novom Sadu. Po Sajmu se priča da to nije kraj nove izdavačke produkcije o, kako bi Petar Janjatović rekao, „jednom od najvećih mističara domaće rok scene“, ali niko ne zna precizno o čemu se radi. „Da li je slučajno to što se ove godine svi bave Džonijem Štulićem? Mislim da se u pitanju nalazi i odgovor. To je sticaj okolnosti. Ne verujem da postoji neki poseban razlog“, kaže za Danas Ivan Ivačković, koji se slaže da je jedan od razloga za često preispitivanje junaka Novog talasa, ne samo generacijska pripadnost autora, nego i činjenica da se kod nas u muzici posle toga više ništa značajno nije dogodilo. Ivačković naglašava da pripada generaciji koja je odrastala i sazrevala uz Azru i Džonija Štulića i to u njihovom najboljem periodu – zlatnim danima koji počinju izlaskom njihovog prvog singla sa pesmom Balkan, a završavaju se sa albumom Krivo srastanje. „Singl je obavljen 1979, a album 1983. Sve što je između toga jeste zlatan period Azre – albumi Sunčana strana ulice, Filigranski pločnici, Ravno do dna“, Kad fazani lete i Krivo srastanje, kao poslednji. Ono što je kasnije Džoni snimao nije bilo ni do kolena ovome što sam nabrojao. Meni su Azra i Džoni Štulić važni utoliko što su oni bili lozinka naše generacije, nas koji smo bili mladi u vreme Azrinih najboljih, zlatnih dana, zbog čega postoji ta lična, intimna dimenzija i naklonost ka Azri. To je ono što je subjektivno, a ono što je objektivno jeste da su Azra i Štulić, u periodu od 1979. do kraja 1983, snimili albume koje mnogi smatraju najboljim pločama uopšte objavljenim u jugoslovenskoj rok muzici. Te ploče su položile sve testove vremena, koji su najteži i najnemilosrdniji u umetnosti“, objašnjava Ivačković. On smatra da je Štulić nesumnjivo i dalje važan i na ostalim prostorima bivše SFRJ, ali na drugi način – „u dimenziju nostalgije zato što ta muzika podseća ljude na bolja vremena nego što su sadašnja“. Prema Ivačkovićevim rečima, Štulić je važan i za radoznale duhom koji žele da znaju kako je to nekad bilo. On ističe da je „u tom smislu, knjigu Između krajnosti namenio i svojoj generaciji, ali i generaciji koja je sada mlada“. Njegov vodič kroz Štulićeve i Azrine albume je analiza dela „najvećeg generacijskog pesnika i glasnogovornika“, sa ekskluzivnim fotografijama i omotima, ali i kritika priča o „mitovima i zabludama Štulićevog holandskog egzila“. Kao što je Štulić uvek bolje zvučao uživo na koncertima nego na studijskim albumima, tako je i sajamsko predstavljanje foto-monografije o njemu unelo duh Arze, dok su o novom izdanju knjižare Zlatno runo iz prve ruke govorili njegovi tvorci – foto-reporter Kamenko Pajić i rok kritičar Dušan Vesić, uz pomoć publike, uglavnom sa Štulićevih svirki ne samo u Beogradu nego i Temišvaru, za koji je tada, kako se čulo, Srbija bila Zapad. Ovim reprint izdanjem foto-monografije o Štuliću, Kamenko Parj je ostvario jedan od svojih snova. Foto-materijal je snimljen tokom poslednje Štulićeve mini-jugoslovenske turneje – 1990. u Novom Sadu, Beogradu i Subotici, na kojoj je svirao sa Sevdah šatl bendom (Jurica Pađen, Tomislav Šojat i Branko Knežević). Kamenko Pajić, koji već 20 godina živi i radi u Vašingtonu, kaže da je na ovaj foto-esej potrošeno 26 rolni filma, a da je Štulić bio u ulozi glumca i režisera. Na promociji nije bilo mnogo reči o samom Štuliću, da se njeni učesnici ne bi poput Ivačkovića, našli na društvenim mrežama sa Štulićevim komentarima dužine romana. Ipak, konstatovano je da bi sve što je o ovom kontroverznom muzičaru napisano tokom proteklih 40 godina stalo u knjigu od tri hiljade strana. „Činjenica da se knjiga o Branimiru Džoniju Štuliću našla u našoj biblioteci Leksis pre svega je posledica velikog interesovanja za njegovo delo koje vlada i sada kad se pesnik i rok muzičar povukao u Holandiju, a tome će evo decenije. To je razlog zbog kog je Službeni glasnik objavio knjigu Zlatomira Gajića Rok pesnik Branimir Džoni Štulić. To je zapravo prva doktorska disertacija na svetu koja se bavi tumačenjem Štulićevih ranih i poznih pesama, a sa posebnim akcentom na političku, društvenu, ekonomsku, ali iznad svega kulturnu situaciju u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je na neki način iznedrila autore kao što je Džoni Štulić“, kaže za Danas Vladimir Roganović, urednik u Službenom glasniku. On smatra da ovu enciklopedijski obimnu monografiju od ostalih taze izdanja o Štuliću izdvaja naučni pristup – „utemeljena je na pouzdanim, naučnim, arhivskim izvorima, kao plod Gajićevog desetogodišnjeg proučavanja“. Roganović ukazuje da je to zapravo i prva objavljena doktorska disertacija o jednom rok pesniku. Na pitanje da li se time ponovo otvara pitanje o preispitivanju književnih granica postavljeno posle Nobelove nagrade Bobu Dilanu, Roganović odgovara da je „kvalitet – autentičnost i originalnost, osnova koja održava svaku književnost, bila ona pevana, pisana, pričana, emitovana kroz različite medije“. „Svako da Dilan sve to ima. On je uz Bitlse i na neki način Bouvija, jedan od autora koji je presudno uticao i na Džonija Štulića. To je u ovoj knjizi veoma pomno objašnjeno. Osobenost Štulićeve poetike i njegovog rok pesništva nesumnjiva u odnosu na sve ostale autore njegovog vremena. Gajić u ovoj knjizi daje pomnu analizu svih pesama sa svih albuma Džonija Štulića, bilo kao osnivača i frontmena grupe Azra, bilo kao solo izvođača, sve do njegovog drugog i verovatno konačnog odlaska u Holandiju. Gajić uz to daje i uvide u osnovne pojmove koji se tiču popularne kulture, rokenrola, masovne kulture, muzike crnog čoveka, muzike belog čoveka, početka rokenrola na području Jugoslavije“, napominje Roganović. Posle svega izrečenog i objavljenog možda je najprikladnije citirati deo teksta Dušana Vesića, koji prati reprint foto-monografije o Štuliću. „Ko je uistinu Branimir Džoni Štulić? Trubadur? Glasnik slobode? Revolucionar? Vođa? Mesija? Ludak? Prevarant? Izdajnik? Ništa od toga? Sve to zajedno? Čini mi se da još zadugo niko neće pouzdano objasniti. On je čovek koga niko ne može do kraja razumeti. Bez obzira na sav kvantitet, dao je malo, a ostavio mnogo. Bio je sve i bio je ništa. Govorio je da ne zna šta je rokenrol, a bio je jedan od retkih koji su ga dostigli. Ali, da li je to ono što je on zbilja želeo? I da li je to, na kraju krajeva, uopšte važno? Njegova priča tek čeka da bude ispričana“. Izabrana dela Arčibalda Rajsa Da je novosadski Prometej stigao da do Sajma odštampa izbor iz dela Arčibalda Rajsa ovaj poznati švajcarski forenzičar, kriminolog, hemičar, publicista i istinski prijatelja srpskog naroda, koji počiva na beogradskom Topčiderskom griblju, dok mu je srce sahranjeno na Kajmakčalanu, takođe bi bio među istorijskim ličnostima koje su privukle više izdavača na ovogodišnjem beogradskom bazaru knjige. Ovako su se na Sajmu pojavila samo izbrana dela Arčibalda Rajsa za koja su Zavod za udžbenike i Kriminalističko-policijski univerzitet dobili Posebno sajamsko priznaje za doprinos u oblasti nauke. Izdavači su Rajsova izabrana dela bili kandidovali za izdavački poduhvat godine. Reč je o petoknjižju sa naslovima: Rajsovi ratni dopisi iz Srbije 1914–1918, O zločinu Austro-ugaro-bugaro-Nemaca 1914–1918, Vizionar moderne policije, O Srbiji i Srbima i Srbi o Rajsu. Portret jednog kralja Na ovom Sajmu izdavači su se bavili i prvim novovekovnim kraljem Srbije Milanom Obrenovićem, i to izgleda na osnovu istih izvora. Izdavačka kuća HeraEdu objavila je Portret jednog kralja Nebojše Jovanovića. Jovanović je istoričar, pisac, leksikograf, poznat kao poznavalac dvorskog života obe srpske dinastije – Obrenovića i Karađorđevića. Portret jednog kralja najavljen je kao celovit uvid u biografiju kralja Milana, uključujući i manje poznate detalje zabeležene u kraljevim Memoarima objavljenim 1902. u Cirihu. Laguna, koja je 2018. počela da se bavi životom kralja Milana, u knjizi Dejana Mihailovića Podvizi i stradanja grofa od Takova, pre ovog Sajma objavila je Memoare kralja Milana, sa naznakom da se prvi put na srpskom jeziku objavljuje „deset poglavlja iz života prvog srpskog kralja na osnovu dokumenata iz kraljeve zaostavštine“. Reč je o prevodu s nemačkog Dušice Milojković, sa predgovorom Nebojše Jovanovića, pod nazivom Portret jednog kralja. Kako se navodi kraljeva biografija je delo njegovog savremenika, nepoznatog nemačkog autora s početka 19. veka, koji se poziva na autobiografske zapise samoga kralja, a koja je objavljena 1902, samo godinu dana posle smrti unuka Jevrema Obrenovića, rođenog brata kneza Miloša. Izvor: Danas
