Tekst za ovu priliku najbolje je početi s kraja. Jedan deo programa ovogodišnjeg Sajma knjiga biće posvećen Miloradu Paviću (povodom obeležavanja 10 godina od smrti i 90 godina od rođenja, kao i 35 godina od objavljivanja Hazarskog rečnika).
Piše: N. V. Subrosa
Ako bi nešto moglo da se svede pod dragocenost, bar na trenutak, onda je to taj delić programa posvećen ovom piscu – naravno, nedovoljno.
I da je više opet bi bilo nedovoljno. Ali, kao što nijedna dragocenost na svetu ne ide sama, uvek je reč o nečemu što je dopunjuje i neprestano menja, tako ni priča o Paviću nije usamljena. Izložba o Paviću – Pavić od Š do A – koju je priredila Biblioteka grada Beograda predstavlja ono što priču o ovom piscu čini komplementarnom.
Dakle, autori izložbe (Isidora Injac, Sara Ivković Marković i Marjan Marinković) nekom čudnovatom energijom, koja se ne može objasniti, nekmoli označiti kao strastvenost prema književnosti, svoju ideju na najbolji način reprezentuju posetiocima izložbe.
Ideja izložbe, dakle, nije samo sećanje na pisca i Hazarski rečnik, već je više u tome da put ka Paviću ne bude (i nije) svakodnevan. Nijedan susret sa velikim piscem nije isti, tako ni odlazak u BGB (nakon priče) neće biti isti, uostalom, ni Pavić nije isti. Izložba Pavić od Š do A je asertorna, gde iskazi nakon smrti, koji vise kao nevine igle nad nama, opominju i govore, tj. ponavljaju Pavićeve reči: „Vrlina je postupati u skladu sa sobom.
Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ“.
Pred sam kraj početka, odakle je i krenuo ovaj tekst, ispričaćemo jedno iskustvo sa otvaranja izložbe. Kratko. Svašta čoveku može pasti na pamet kad poseti izložbu.
Jednostavno ne zna odakle da krene, a krenuti se mora, jer kad oseti plemenitost (autora izložbe) koja je prvoga reda, tada i u njemu prorade oni receptorčići kreativnog duha (što i jeste cilj same postavke). Dolepotpisani je u nekom trenutku, a sećanje je varljiva kategorija, poželeo da sve pogleda iskosa – naglavačke – i verovatno bi uspeo u tome, protiveći se gravitaciji a bivati sve bliže Paviću (jedino je tako moguće, izgleda), ali, zbog dve divne dame, sa kojima je bio na izložbi, odlučio je da to ne čini.
I kad se nađete u prostoriji gde svako slovo (te nevine igle, od Š do A) nudi svoju priču (male romane bez početka i kraja) ne ostaje ništa drugo nego da i sami zamislite priču (ali bez pokušaja da zavirite i naglavačke): kao nekakvu želju, gde neće biti druge prilike, nego se dešava samo sada i uvek. To je Pavić, to je ova izložba, to je Hazarski rečnik – sada i uvek, jer druge prilike nema ni za život, ni za smrt.
Izvor: Danas
