Текст за ову прилику најбоље је почети с краја. Један део програма овогодишњег Сајма књига биће посвећен Милораду Павићу (поводом обележавања 10 година од смрти и 90 година од рођења, као и 35 година од објављивања Хазарског речника).
Пише: Н. В. Суброса
Ако би нешто могло да се сведе под драгоценост, бар на тренутак, онда је то тај делић програма посвећен овом писцу – наравно, недовољно.
И да је више опет би било недовољно. Али, као што ниједна драгоценост на свету не иде сама, увек је реч о нечему што је допуњује и непрестано мења, тако ни прича о Павићу није усамљена. Изложба о Павићу – Павић од Ш до А – коју је приредила Библиотека града Београда представља оно што причу о овом писцу чини комплементарном.
Дакле, аутори изложбе (Исидора Ињац, Сара Ивковић Марковић и Марјан Маринковић) неком чудноватом енергијом, која се не може објаснити, некмоли означити као страственост према књижевности, своју идеју на најбољи начин репрезентују посетиоцима изложбе.
Идеја изложбе, дакле, није само сећање на писца и Хазарски речник, већ је више у томе да пут ка Павићу не буде (и није) свакодневан. Ниједан сусрет са великим писцем није исти, тако ни одлазак у БГБ (након приче) неће бити исти, уосталом, ни Павић није исти. Изложба Павић од Ш до А је асерторна, где искази након смрти, који висе као невине игле над нама, опомињу и говоре, тј. понављају Павићеве речи: „Врлина је поступати у складу са собом.
Бити задовољан сада. Не у име будућности и од сећања на прошлост, него због овог тренутка. Врлина је бити потпуно жив“.
Пред сам крај почетка, одакле је и кренуо овај текст, испричаћемо једно искуство са отварања изложбе. Кратко. Свашта човеку може пасти на памет кад посети изложбу.
Једноставно не зна одакле да крене, а кренути се мора, јер кад осети племенитост (аутора изложбе) која је првога реда, тада и у њему прораде они рецепторчићи креативног духа (што и јесте циљ саме поставке). Долепотписани је у неком тренутку, а сећање је варљива категорија, пожелео да све погледа искоса – наглавачке – и вероватно би успео у томе, противећи се гравитацији а бивати све ближе Павићу (једино је тако могуће, изгледа), али, због две дивне даме, са којима је био на изложби, одлучио је да то не чини.
И кад се нађете у просторији где свако слово (те невине игле, од Ш до А) нуди своју причу (мале романе без почетка и краја) не остаје ништа друго него да и сами замислите причу (али без покушаја да завирите и наглавачке): као некакву жељу, где неће бити друге прилике, него се дешава само сада и увек. То је Павић, то је ова изложба, то је Хазарски речник – сада и увек, јер друге прилике нема ни за живот, ни за смрт.
Извор: Данас
