Kakav nam je sajam knjiga potreban
Od ubranih sredstava od PDV-a na knjige i udžbenike tek između 10 i 20 odsto vrati se kao podrška knjizi, suma za otkup još nikad nije prešla milion evra za 180 biblioteka, a vidljiv problem Sajma jeste i nestanak biblioteka kao kupaca knjiga
Autor: Zoran Kolundžija
Prilika je da se podsetimo da su Sajam knjiga osnovali sami izdavači i da su, posle marifetluka nekolicine izdavača posle 5. oktobra 2000, svi izdavači kažnjeni i sasvim neopravdano ga izgubili kao vlastitu manifestaciju. Svi su izdavači stavljeni u istu ravan kao oni koji su ga zloupotrebili za svoje interese i odjednom se Grad Beograd, odlukom Ministarstva kulture (?!), našao u funkciji osnivača nečeg što uistinu nije osnovao.
U naporu da se povrati uticaj na organizaciju Sajma knjiga nastala su nova udruženja izdavača i to je svakako dobro, iako bi, ruku na srce, bilo dovoljno samo jedno. No, napor udruživanja nije ocenjen pozitivno od strane državnih struktura i izdavači i dalje, iako bez njih ne može da se održi Sajam knjiga, ne mogu da utiču na njegovu organizaciju preko svojih predstavnika (nemaju uopšte predstavnika u odboru koji ima pet članova). To je zaista ozbiljna nevolja. Proizvođači nameštaja, trgovci automobila i ostali organizatori sajmova pregovaraju sa upravom Beogradskog sajma, zakupe kvadrature i okupljaju izlagače, a kad dođe do knjiga onda izdavači ostaju po strani.
Ovo što pišem ne treba shvatiti kao kritiku svega postojećeg, jer se pokazalo da se radi o uhodanoj manifestaciji i da stručna služba Beogradskog sajma zna svoj posao i retko se čuju primedbe. One su najčešće uzrokovane pozicijama izdavača na sajmu i kvadraturama podređenim najvećoj komercijalizaciji. Kada bi izdavači sami organizovali sajam bilo bi umesno pitanje: da li biste ustupili deo svoje kvadrature kolegi iz udruženja, a ovako to pitanje ne stoji, jer izdavači nisu ti koji određuju kvadrature.
Ovde se stiže do drugog zanemarenog a konstantnog pitanja: da li je knjiga roba ili kultura? Skloni smo da je prvenstveno priklanjamo uz kulturu, a živimo u dobu u kom je profit iznad svega. Izdavači koji ne jure za profitom postaju sasvim prikladan okvir za delovanje onim drugima čije kvadrature i profit rastu. Stvar je jasna, dok okvir bude toliko rastegljiv rašće i ono što je pretežno zabava, ali nije prava kultura, a dokle će – teško je proceniti.
U vreme sajma valjalo bi da se pojave valjane analize o objavljenim naslovima, rezultati, ocene, podaci zvanični iz nacionalne biblioteke i da se o tome razgovara. Ukazao bih, na primer, na činjenicu da se od ubranih sredstava od PDV-a na knjige i udžbenike tek između 10 i 20 odsto vrati kao podrška knjizi, a trebalo bi da se vrati najmanje 120 odsto ako ćemo da napredujemo kao društvo. Nije lepo da država zarađuje na knjizi, lepo je da je poštuje i podstiče. Na Novom Zelandu, samo za nacionalnu biblioteku suma predviđena za nabavku knjiga bila je godinama oko 10 miliona evra godišnje (Novi Zeland imao je 2014. oko 4,5 miliona stanovnika), a kod nas suma za otkup knjiga još nikad nije prešla milion evra za 180 biblioteka! Drugi očigledan primer: kod nas knjiga koja dobije prestižnu nagradu o kojoj se mnogo piše, stiže u biblioteke sa gotovo godinu dana zakašnjenja!
Vidljivi problem Sajma knjiga jeste i nestanak biblioteka kao kupaca knjiga. Tenderi koji su očigledno poželjni kao vid borbe protiv korupcije u društvu uopšte, obrušili su se na biblioteke i izdavače kao da su najveći kriminalci i tako imamo apsurdnu situaciju da izdavači, da bi održali goli život, iznose na sajam knjige sa ogromnim popustima, ali bibliotekari to ne mogu da iskoriste, jer su im ruke potpuno vezane propisima koji su postali kontraproduktivni za biblioteke. Bilo bi, recimo, korisno na sajmu čuti neku analizu stručnjaka o ovoj temi i doživeti pozitivnu reakciju predstavnika vlasti.
* Urednik u izdavačkoj kući „Prometej”
Izvor: Politika
