Ovogodišnji laureat NIN-ove nagrade na KRK.rs!
Handke je dobio Nobela, i to nam je poslužilo kao idealan povod da, napokon, iznova, "znamo" sve o svemu. Najpre su se proteklog meseca koplja lomila oko "male" Grete i načina njenog ekološkog aktivizma, njenih psihičkih tegoba i omiljenog nam pitanja – šta li se to "zapravo" skriva iza jedne sasvim "zdravorazumske" panike oko skorašnjeg kraja svega i sveta (?) – da bismo, onako usput, uz jesenji espreso, štošta "znali" i o Marininom "Čistaču", o tome koliko nas on košta, kakva je to umetnost, sa ili bez navodnih znakova, čija će baba ozdraviti ili umreti zbog Marine, je li to puko "izmotavanje" ili tu ima "nešto".
Našoj potrebi da se o svemu izjasnimo – jer zašto postojati na ovom svetu bez nekakvog izričitog "mišljenja" o svemu (?) – kao kec na deset je došlo i proglašenje dobitnika Nobelove nagrade za književnost... Razni "znalci" su, ne časeći časa, odmah ponudili odgovore (koji nikome nisu potrebni) na pitanja koja im nisu postavljena. Prinuda da daje odgovore na nepostavljena pitanja pasija je ovdašnjeg "intelektualca". Najpre smo dali sve odgovore, pa smo tako (sebi, ponajviše) retroaktivno kreirali iluziju da nekakva pitanja lebde u vazduhu i provociraju baš nas da na njih damo odgovor. Mi uvek "znamo", i nikad se prethodno ne pitamo zašto nas interesuje da nešto znamo. Ovakva vrsta "znanja" najefikasnija je odbrana od mišljenja i najčešće joj pribegavaju upravo oni koji sebe smatraju dužnim da, pre nego samima sebi, oni drugima nude odgovore.
Ovaj ordinirajući "intelektualac" namah "zna" zavređuje li Handkeova književnost Nobela i kakvu, to priznanje, pogubnost ili počast sa sobom nosi; da prognozira opšte posledice i prepoznaje skrivene uzroke svega pod milim bogom – njegova je duhovna navada. Nije njemu važan Handke, njemu je stalo do toga šta on o tom nekom Handkeu "misli". Da li je nesretni Piter, pogrešno prepoznajući sebe u Slobodanu, zalutao na njegov grob, ili je otišao tamo da Miloševića vaskrsne iz mrtvih – ne brinite, ovaj naš iz priče sigurno zna najbolje od svih.
A kad se bura svih mogućih "odgovora" stiša, kad svako pokaže koliko dobro sve "zna" o svemu, mi neprestano ostajemo u istom kovitlacu: Srbi su ili nebeski narod ili genocidna gamad, i nema te Grete, Marine ili Pitera koji na neki način neće biti usisani u prinudu ove lažne dileme. Traumatizovani kakvi jesmo, neprestano ćemo sve što nam se dešava, ali i ono što se ne dešava nama, čitati u vatri ove nametnute dileme i za "intelektualnost" smatrati samo ono što implicitno ili eksplicitno pledira za neku od ove dve pozicije.
Da su takva i tolika poopštavanja, "zlo" po sebi – koja, ako ništa, spremaju nove uslove za klanja i ubijanja – nikada mu neće "pasti na pamet", jer o tome šta njemu "pada na pamet" ovaj naš "intelektualac" sam ne odlučuje. Njemu, primera radi, nikada neće biti odgonetljiva najprostija stvar: kako je moguće da ja – glavom i bradom – imam gotovo prirodnu reakciju simpatije prema svakome ko je bio protiv NATO bombardovanja – što je jedna od većih mojih proživljenih životnih trauma – a da pritom to ne znači da sam nekakav "miloševićevac", kao što mu neće biti jasno ni to da Handkeovu književnost volim, neovisno od činjenice da je on kao javna ličnost bio protiv bombardovanja. Našem "intelektualcu" iz priče uglavnom ništa nije jasno, i on, uglavnom, sve "zna" – ko je kriv, ko je prav i šta koga sleduje; on je tu da nam ponudi "odgovore", i da ide dalje...
Ili kako bi to Handke rekao: "Bloh primeti da svaki put kad on nešto pomene i počne o tome da priča, njih dve odgovaraju sopstvenom pričom o pomenutoj ili o nekoj sličnoj stvari ili bar pričom koju su o toj stvari čule".
Vladimir Tabašević
