Овогодишњи лауреат НИН-ове награде на КРК.рс!
Хандке је добио Нобела, и то нам је послужило као идеалан повод да, напокон, изнова, "знамо" све о свему. Најпре су се протеклог месеца копља ломила око "мале" Грете и начина њеног еколошког активизма, њених психичких тегоба и омиљеног нам питања – шта ли се то "заправо" скрива иза једне сасвим "здраворазумске" панике око скорашњег краја свега и света (?) – да бисмо, онако успут, уз јесењи еспресо, штошта "знали" и о Маринином "Чистачу", о томе колико нас он кошта, каква је то уметност, са или без наводних знакова, чија ће баба оздравити или умрети због Марине, је ли то пуко "измотавање" или ту има "нешто".
Нашој потреби да се о свему изјаснимо – јер зашто постојати на овом свету без некаквог изричитог "мишљења" о свему (?) – као кец на десет је дошло и проглашење добитника Нобелове награде за књижевност... Разни "зналци" су, не часећи часа, одмах понудили одговоре (који никоме нису потребни) на питања која им нису постављена. Принуда да даје одговоре на непостављена питања пасија је овдашњег "интелектуалца". Најпре смо дали све одговоре, па смо тако (себи, понајвише) ретроактивно креирали илузију да некаква питања лебде у ваздуху и провоцирају баш нас да на њих дамо одговор. Ми увек "знамо", и никад се претходно не питамо зашто нас интересује да нешто знамо. Оваква врста "знања" најефикаснија је одбрана од мишљења и најчешће јој прибегавају управо они који себе сматрају дужним да, пре него самима себи, они другима нуде одговоре.
Овај ординирајући "интелектуалац" намах "зна" завређује ли Хандкеова књижевност Нобела и какву, то признање, погубност или почаст са собом носи; да прогнозира опште последице и препознаје скривене узроке свега под милим богом – његова је духовна навада. Није њему важан Хандке, њему је стало до тога шта он о том неком Хандкеу "мисли". Да ли је несретни Питер, погрешно препознајући себе у Слободану, залутао на његов гроб, или је отишао тамо да Милошевића васкрсне из мртвих – не брините, овај наш из приче сигурно зна најбоље од свих.
А кад се бура свих могућих "одговора" стиша, кад свако покаже колико добро све "зна" о свему, ми непрестано остајемо у истом ковитлацу: Срби су или небески народ или геноцидна гамад, и нема те Грете, Марине или Питера који на неки начин неће бити усисани у принуду ове лажне дилеме. Трауматизовани какви јесмо, непрестано ћемо све што нам се дешава, али и оно што се не дешава нама, читати у ватри ове наметнуте дилеме и за "интелектуалност" сматрати само оно што имплицитно или експлицитно пледира за неку од ове две позиције.
Да су таква и толика поопштавања, "зло" по себи – која, ако ништа, спремају нове услове за клања и убијања – никада му неће "пасти на памет", јер о томе шта њему "пада на памет" овај наш "интелектуалац" сам не одлучује. Њему, примера ради, никада неће бити одгонетљива најпростија ствар: како је могуће да ја – главом и брадом – имам готово природну реакцију симпатије према свакоме ко је био против НАТО бомбардовања – што је једна од већих мојих проживљених животних траума – а да притом то не значи да сам некакав "милошевићевац", као што му неће бити јасно ни то да Хандкеову књижевност волим, неовисно од чињенице да је он као јавна личност био против бомбардовања. Нашем "интелектуалцу" из приче углавном ништа није јасно, и он, углавном, све "зна" – ко је крив, ко је прав и шта кога следује; он је ту да нам понуди "одговоре", и да иде даље...
Или како би то Хандке рекао: "Блох примети да сваки пут кад он нешто помене и почне о томе да прича, њих две одговарају сопственом причом о поменутој или о некој сличној ствари или бар причом коју су о тој ствари чуле".
Владимир Табашевић
