Pre 25 godina čitanje uspavanki i bajki deci bio je sastavni deo svakodnevnice. Na spavanje se nije išlo pre nego što završimo Uspavanu lepoticu, Baš-čelika, Carevića i aždaju ili neku drugu bajku. Crtaće su nam puštali najčešće vikendom na VHS-u ili na TV-u. Sećam se da sam kao dete čitanje bajki doživljavala kao elementarnu pojavu bez koje svakodnevne aktivnosti ne smeju da se završe, a crtaće kao gratis zabavu, nešto što dobijamo samo u određenim prilikama, kao tortu ili poklone recimo.
Kako stvari stoje danas, 25 godina kasnije?
Čitanje bajki deci pred spavanje ili gledanje starijih Diznijevih crtaća (onih sa kompleksnijom narativnom strukturom) je nešto što zahteva previše vremena i koncentracije da bi bilo izvodljivo svakoga dana. Ne samo da roditelji nemaju energije i vremena da pročitaju uspavanku, već i mališani, okruženi mnogobrojnim dečjim kanalima koji nude crtaće, igrice i 3D video materijale, sve ređe imaju potrebu da slušaju priču ili gledaju dugačak crtani film sa razvijenijom fabulom.
Ova promena ne važi samo za najmlađe, već i za odrasle ljude koji žive život od devet do pet za kompjuterom.
“Čitaću knjige kada budem imao vremena. Sada se sve odvija previše brzo da bih stigao da se udubim u bilo šta duže od novinskog članka”, rekao mi je nedavno 30-godišnji prijatelj. Slične stavove o nedostatku vremena za čitanje čujemo sve češće.
Naoštrimo se da pročitamo omiljenu knjigu iz studentskih dana, ali često „ne stignemo“ da je završimo. Misli nam odlutaju već posle treće stranice, rečenice se čine predugačkim. Koncentracija opada i već negde kod pete strane ćemo proveriti Facebook notifikaciju i odgovoriti na važan poslovni mejl. Da li je digitalizacija dovela do gubitka sposobnosti „dubokog čitanja“?[1] Postoji li neki način na koji bismo mogli opet da se „udubimo“, budemo tihi i kontemplativni, empatični i kritički nastrojeni prema tekstu?
Digitalna kultura vs. duboko čitanje
Da bismo razumeli okruženje i novu klimu, moramo početi od sebe. Digitalizacija je dovela do opadanja sposobnosti fokusiranja, jer način na koji konzumiramo informacije ne dopušta da o njima razmislimo. Obično iste sekunde kada primimo informaciju, već prelazimo na novu. Digitalno doba je istreniralo naš um da samo površinski sakuplja podatke i prelazi s jedne materije na drugu u roku od nekoliko sekundi. Na kompjuteru nam je otvoreno uvek više tabova, obično radimo dve ili tri stvari istovremeno, proveravamo Instagram story, pa onda Facebook notifikacije, pa odgovaramo na poslovni mejl, zatim radimo brzinski research na zadatu temu, onda se završi radno vreme pa dođemo kući i „odmaramo se“ igrajući igirice. Ovo su samo neke od informacija koje primamo svakoga dana, a i to je sasvim dovoljno da zaključimo da je skoro nemoguće da se ponovo vratimo dubokom čitanju na način na koji smo to činili ranije. Čak i kada smo na odmoru i imamo dovoljno vremena da pročitamo omiljenu knjigu opašće nam koncentracija i pre nego što smo pročitali uvod. Onda ćemo pomisliti „pa na odmoru sam, ne mogu sad da se udubljujem“, ostavićemo knjigu i otići da popijemo kafu ili se sunčamo u parku.
Marijana Vulf, književna teoretičarka i kognitivna neuronaučnica, zabrinuta je za položaj koji čitanje zauzima u savremenom društvu, ali isto tako radi na tome da nađe pomirenje između tradicionalnog, dubokog čitanja[2] i digitalizacije u informacionom dobu u kome živimo. Ona pokušava da odgovori na pitanje – da li je moguće da zadržimo sposobnost dubokog čitanja u savremenom svetu?
Odlučila je da izvrši eksperiment prvo na sebi. Iako i dalje kupuje i čita knjige, sve više čita da bi bila informisana, a sve teže se zaista kontemplativno udubljuje u štivo. Digitalno doba donelo je osećaj da nemamo dovoljno vremena za kontemplaciju nad knjigama.
Eksperiment kome se Vulf podvrgla podrazumeva vraćanje knjigama koje je volela u mladosti, delima koje je čitala sa strašću i udubljivala se. Počela je da čita jedno od najomiljenijih dela, Heseovu „Igru staklenih perli“. Bio je to poduhvat u kome se nekada isticala, danas je to čitanje bilo mnogo teže:
„Mrzela sam knjigu, mrzela sam ceo eksperiment. Morala sam da se teram da razumem dugačke rečenice romana, sve su delovale konfuzno i odvraćale me od daljeg čitanja. Bila sam veoma spora i borila sam se da nastavim sa čitanjem uz svaku pređenu stranicu. Digitalizacija je toliko promenila moju percepciju da je čitanje predstavljalo pravo mučenje. Navikla sam da čitam površinski i skupljam bitne informacije, zapravo čitam toliko brzo da mi je suviše teško da se udubim u knjigu. Stalno sam morala da se vraćam i iznova i iznova čitam pasuse. Čitanje je predstavljalo agoniju za koju želim da se što pre završi. Nekada mi je literatura predstavljala beg od svega ostalog, sada sam samo želela da pobegnem od čitanja.“
Kako spasiti digitalno društvo
Prelazak na digitalnu kulturu je skoro kompletan, a brza evolucija čitajućeg uma ukinula je veliki broj tradicionalnih kreativnih invencija i otkrića kao kolateralnu štetu. Kultura utemeljena na digitalnoj pismenosti se radikalno razlikuje od prethodnih tranzicija sa jednog oblika komunikacije na drugi. Za razliku od prethodnih promena, digitalno društvo se koristi i naukom i tehnologijom za masovnu komunikaciju koje su danas sastavni deo života, prihvaćene bez našeg razumevanja posledica koje sa sobom nose. Čak i za one koji se ovim bave je teško da se dovoljno distanciraju od digitalne kulture i sagledaju sve njene posledice.
Ipak, teoretičari tragaju za načinima da spasu kontemplativni um od potpunog nestajanja. Prvo je neophodno identifikovati i razumeti potencijalne promene u načinu na koji čitamo, pa samim tim i kako razmišljamo, zatim da napravimo otklon od vlastitih slabosti (bilo da smanjimo digitalne načine čitanja ili stvorimo alternativne), dok spajanje novog i starog svakako ostaje ultimativno rešenje.
Jedan od načina je i podsticanje dubokog čitanja onlajn, smatra Marijana Vulf. Ovde je ključna uloga obrazovanja. Postoji veliki broj digitalnih igrica koje na interaktivan i veoma kreativan način podstiču kognitivne funkcije, ali one nisu u dovoljnoj meri zastupljene radi rešavanja problema dubokog čitanja, smatra ona. (Više o književnosti i video igricama pročitajte ovde.)
Onlajn čitanje pruža veliki broj mogućnosti koje do danas nisu istražene. Razvoj različitih onlajn alata i funkcija, kao što su onlajn mentorstva, strateška uputstva, modeli, povratne informacije u tekstu ili preglednici, mogu pozitivno da utiču na savladavanje procesa kritičkog i kontemplativnog pristupa tekstu.
Onlajn programi poput “mislećeg čitaoca” (Thinking Reader, Rose&Dalton) koje razvijaju u Centru za posebnu primenu tehnologije (CAST) ugrađuju u tekst različite nivoe strateških podrški koje studenti mogu da koriste prema potrebi pri rezimiranju štiva koje su pročitali. Ovakvi programi se odupiru površnom čitanju i zahtevaju od čitaoca da se pozabavi dubljim značenjima teksta.
Kako povezati najbolje od oba sveta?
Mogućnost kontemplativnog čitanja u digitalnom dobu još uvek nije dovoljno istražena, a proces onlajn dubokog čitanja i dalje ostaje mogućnost kojom naučnici tek treba više da se pozabave. Dok se ne dokaže suprotno, razvijanje kognitivnih mogućnosti i kritičkog promišljanja teksta – odnosno duboko čitanje – jedino je moguće kroz tradicionalne metode čitanja.
Ipak, ne treba zaboraviti da su mogućnosti koje je donelo digitalno doba tek na početku svog razvoja. Kritičko promišljanje i udubljivanje u tekst vekovima predstavlja jednu od najvažnijih delatnosti ljudskog duha. Zbog toga je skoro u potpunosti izvesno da će u narednom periodu novi digitalni izumi pronaći put do tradicionalnih metoda čitanja.
[1] Duboko čitanje podrazumeva proces udubljivanja u tekst, promišljanja i kontemplacije nad štivom. Površno čitanje, brzi pregled teksta odnosno skimming na engleskom su pojmovi suprotstavljeni dubokom čitanju.
[2] Za teoretičarku Marijanu Vulf, pod dubokim čitanjem podrazumevamo niz sofisticiranih procesa koji pokreću razumevanje i uključuju inferencijalno i deduktivno zaključivanje, analogne veštine, kritičku analizu, promišljanje i uvid.
Izvor: Glif
