Пре 25 година читање успаванки и бајки деци био је саставни део свакодневнице. На спавање се није ишло пре него што завршимо Успавану лепотицу, Баш-челика, Царевића и аждају или неку другу бајку. Цртаће су нам пуштали најчешће викендом на ВХС-у или на ТВ-у. Сећам се да сам као дете читање бајки доживљавала као елементарну појаву без које свакодневне активности не смеју да се заврше, а цртаће као гратис забаву, нешто што добијамо само у одређеним приликама, као торту или поклоне рецимо.
Како ствари стоје данас, 25 година касније?
Читање бајки деци пред спавање или гледање старијих Дизнијевих цртаћа (оних са комплекснијом наративном структуром) је нешто што захтева превише времена и концентрације да би било изводљиво свакога дана. Не само да родитељи немају енергије и времена да прочитају успаванку, већ и малишани, окружени многобројним дечјим каналима који нуде цртаће, игрице и 3Д видео материјале, све ређе имају потребу да слушају причу или гледају дугачак цртани филм са развијенијом фабулом.
Ова промена не важи само за најмлађе, већ и за одрасле људе који живе живот од девет до пет за компјутером.
“Читаћу књиге када будем имао времена. Сада се све одвија превише брзо да бих стигао да се удубим у било шта дуже од новинског чланка”, рекао ми је недавно 30-годишњи пријатељ. Сличне ставове о недостатку времена за читање чујемо све чешће.
Наоштримо се да прочитамо омиљену књигу из студентских дана, али често „не стигнемо“ да је завршимо. Мисли нам одлутају већ после треће странице, реченице се чине предугачким. Концентрација опада и већ негде код пете стране ћемо проверити Facebook нотификацију и одговорити на важан пословни мејл. Да ли је дигитализација довела до губитка способности „дубоког читања“?[1] Постоји ли неки начин на који бисмо могли опет да се „удубимо“, будемо тихи и контемплативни, емпатични и критички настројени према тексту?
Дигитална култура vs. дубоко читање
Да бисмо разумели окружење и нову климу, морамо почети од себе. Дигитализација је довела до опадања способности фокусирања, јер начин на који конзумирамо информације не допушта да о њима размислимо. Обично исте секунде када примимо информацију, већ прелазимо на нову. Дигитално доба је истренирало наш ум да само површински сакупља податке и прелази с једне материје на другу у року од неколико секунди. На компјутеру нам је отворено увек више табова, обично радимо две или три ствари истовремено, проверавамо Инстаграм story, па онда Facebook нотификације, па одговарамо на пословни мејл, затим радимо брзински ресеарцх на задату тему, онда се заврши радно време па дођемо кући и „одмарамо се“ играјући игирице. Ово су само неке од информација које примамо свакога дана, а и то је сасвим довољно да закључимо да је скоро немогуће да се поново вратимо дубоком читању на начин на који смо то чинили раније. Чак и када смо на одмору и имамо довољно времена да прочитамо омиљену књигу опашће нам концентрација и пре него што смо прочитали увод. Онда ћемо помислити „па на одмору сам, не могу сад да се удубљујем“, оставићемо књигу и отићи да попијемо кафу или се сунчамо у парку.
Маријана Вулф, књижевна теоретичарка и когнитивна неуронаучница, забринута је за положај који читање заузима у савременом друштву, али исто тако ради на томе да нађе помирење између традиционалног, дубоког читања[2] и дигитализације у информационом добу у коме живимо. Она покушава да одговори на питање – да ли је могуће да задржимо способност дубоког читања у савременом свету?
Одлучила је да изврши експеримент прво на себи. Иако и даље купује и чита књиге, све више чита да би била информисана, а све теже се заиста контемплативно удубљује у штиво. Дигитално доба донело је осећај да немамо довољно времена за контемплацију над књигама.
Експеримент коме се Вулф подвргла подразумева враћање књигама које је волела у младости, делима које је читала са страшћу и удубљивала се. Почела је да чита једно од најомиљенијих дела, Хесеову „Игру стаклених перли“. Био је то подухват у коме се некада истицала, данас је то читање било много теже:
„Мрзела сам књигу, мрзела сам цео експеримент. Морала сам да се терам да разумем дугачке реченице романа, све су деловале конфузно и одвраћале ме од даљег читања. Била сам веома спора и борила сам се да наставим са читањем уз сваку пређену страницу. Дигитализација је толико променила моју перцепцију да је читање представљало право мучење. Навикла сам да читам површински и скупљам битне информације, заправо читам толико брзо да ми је сувише тешко да се удубим у књигу. Стално сам морала да се враћам и изнова и изнова читам пасусе. Читање је представљало агонију за коју желим да се што пре заврши. Некада ми је литература представљала бег од свега осталог, сада сам само желела да побегнем од читања.“
Како спасити дигитално друштво
Прелазак на дигиталну културу је скоро комплетан, а брза еволуција читајућег ума укинула је велики број традиционалних креативних инвенција и открића као колатералну штету. Култура утемељена на дигиталној писмености се радикално разликује од претходних транзиција са једног облика комуникације на други. За разлику од претходних промена, дигитално друштво се користи и науком и технологијом за масовну комуникацију које су данас саставни део живота, прихваћене без нашег разумевања последица које са собом носе. Чак и за оне који се овим баве је тешко да се довољно дистанцирају од дигиталне културе и сагледају све њене последице.
Ипак, теоретичари трагају за начинима да спасу контемплативни ум од потпуног нестајања. Прво је неопходно идентификовати и разумети потенцијалне промене у начину на који читамо, па самим тим и како размишљамо, затим да направимо отклон од властитих слабости (било да смањимо дигиталне начине читања или створимо алтернативне), док спајање новог и старог свакако остаје ултимативно решење.
Један од начина је и подстицање дубоког читања онлајн, сматра Маријана Вулф. Овде је кључна улога образовања. Постоји велики број дигиталних игрица које на интерактиван и веома креативан начин подстичу когнитивне функције, али оне нису у довољној мери заступљене ради решавања проблема дубоког читања, сматра она. (Више о књижевности и видео игрицама прочитајте овде.)
Онлајн читање пружа велики број могућности које до данас нису истражене. Развој различитих онлајн алата и функција, као што су онлајн менторства, стратешка упутства, модели, повратне информације у тексту или прегледници, могу позитивно да утичу на савладавање процеса критичког и контемплативног приступа тексту.
Онлајн програми попут “мислећег читаоца” (Thinking Reader, Rose&Dalton) које развијају у Центру за посебну примену технологије (CAST) уграђују у текст различите нивое стратешких подршки које студенти могу да користе према потреби при резимирању штива које су прочитали. Овакви програми се одупиру површном читању и захтевају од читаоца да се позабави дубљим значењима текста.
Како повезати најбоље од оба света?
Могућност контемплативног читања у дигиталном добу још увек није довољно истражена, а процес онлајн дубоког читања и даље остаје могућност којом научници тек треба више да се позабаве. Док се не докаже супротно, развијање когнитивних могућности и критичког промишљања текста – односно дубоко читање – једино је могуће кроз традиционалне методе читања.
Ипак, не треба заборавити да су могућности које је донело дигитално доба тек на почетку свог развоја. Критичко промишљање и удубљивање у текст вековима представља једну од најважнијих делатности људског духа. Због тога је скоро у потпуности извесно да ће у наредном периоду нови дигитални изуми пронаћи пут до традиционалних метода читања.
[1] Дубоко читање подразумева процес удубљивања у текст, промишљања и контемплације над штивом. Површно читање, брзи преглед текста односно скимминг на енглеском су појмови супротстављени дубоком читању.
[2] За теоретичарку Маријану Вулф, под дубоким читањем подразумевамо низ софистицираних процеса који покрећу разумевање и укључују инференцијално и дедуктивно закључивање, аналогне вештине, критичку анализу, промишљање и увид.
Извор: Глиф
