Leti valja čitati tekstove koji ne uljuljkuju svest i koji nas pripremaju za velike iskorake
Autor: Marina Vulićević
Putovanje je suština leta, fizička promena mesta ili duhovna spoznaja koja brzinom svetlosti pomera granice uma. Stajanje u mestu ne postoji, tako da ako se ne ide unapred neizbežan je povratak na staro. Zato bez zavaravanja, leti valja čitati tekstove koji ne uljuljkuju svest i koji nas pripremaju za velike iskorake.
Na primer, putopise, poput onog o Indiji, u vidu „Rečnika zaljubljenika u Indiju” (u prevodu Olgice Stefanović, i u izdanju „Službenog glasnika”), kojeg je napisao istinski mudrac Žan-Klod Karijer, francuski pisac, dramaturg i scenarista. Ili „Ekstatičke ispovesti, Antologiju mističkih tekstova” austrijsko-jevrejskog filozofa, teologa i pisca Martina Bubera, (u prevodu s nemačkog Radovana Popovića, i u izdanju čačanskog „Gradca”).
Žan-Klod Karijer (koji nam je poznat i po knjizi razgovora s Umbertom Ekom, o tome da se „ne nadamo da ćemo se rešiti knjiga”, pa i po „Rečniku gluposti i grešaka u rasuđivanju”, u koautorstvu s Gijem Beštelom) Indiju posmatra bez zavaravanja, kao veliku simfoniju epskog speva „Mahabharata”, te mnoštva ljudi i predela, uzvišenosti i nejednakosti.
„Ako ne volimo ljude, nemojmo ići u Indiju. Nemoguće je obilaziti ovu jedinstvenu republiku, a nemati dodira sa spoljnim svetom, u turističkom autobusu koji će nas voditi od spomenika do spomenika, dok mi žmurimo pred samom zemljom i njenim narodima. Gomila je ovde glavni pejzaž. Ona učestvuje u svemu. Nema sumnje da zbog toga u indijskoj književnosti svih perioda likove često privlače izbeglištvo i samoća, odricanje, odlazak: zbog umora od čoveka.”
Ali, Karijer ne savetuje došljaku izolovanost, već da prihvati gomilu i da se izgubi u njoj. U Bombaju (Mumbaju), poražen je siromaštvom, haosom, ali i dirnut „dovitljivošću nemaštine” sitnih zanatlija i trgovaca. u Kalkuti se divi kulturnom životu, filmu i muzici, ali ne može pobeći od utiska opšte bede. Uz Pitera Bruka, kako pripoveda, 1982. godine pratio je jednu mladu časnu sestru Majke Tereze, koja je siromasima pomagala da prežive ili da bar dostojanstveno umru. U ovom rečniku važna odrednica je i „budizam”, uz otkrovenje patnje iz neznanja, i iz lavirinta želja. Razrešenje od bola donosi saznanje i unutarnje buđenje, kroz gašenje želje.
Putujući kroz indijsku misao, jednako kao i predelima, Karijer otkriva darmu, zakon, dužnost, „silu mnogostrukih obličja, poredak svemira, zbog kojega se okreću planete”. Slediti darmu znači ponašati se u dosluhu sa svojom savešću. Žan-Klod Karijer posmatra situacije u kojima ljudi odbijaju da slede svoj put, kada čitavi narodi ne žele to da čine i okreću se neznanju i nasilju, pa time postaju kolektivno odgovorni za poredak u svetu: „Ako zaboravimo darmu, i darma će zaboraviti nas. Ako zanemarimo poredak u svetu, on će se okrenuti protiv nas.”
Iz mnogolikog meteža Indije, letnji uvidi vode do unutarnjih vizija ljudi, viđenja koje je Martin Buber objasnio kao „silu doživljaja, htenje za iskazivanjem neiskazivoga”, u potrazi za onim Jednim sveta, kroz jastvo.
„Težnja za kazivanjem, koju ekstatičar oseća, ipak nije naprosto nemoć i mucanje, nego takođe moć i melodija. On bez traga nestalom zanosu želi da pribavi sećanje, ono bezvremeno da spase u vremenu – on hoće da Jedinstvo lišeno mnoštva preobrazi u jedinstvo sveg mnoštva (...) U mitu, u Vedama i Upanišadama, Midrašu i Kabali, kod Platona i Isusa, nije li obznanjen simbol onoga što ekstatičar doživljava? Nisu li učitelji svih vremena, koji su ga stvorili i uvek iznova stvarali, crpeli iz njegovog doživljaja? Oni su takođe iskusili Jedinstvo, oni su takođe iz Jedinstva prešli u mnoštvo (...) Nije li doživljaj ekstatičara simbol pradoživljaja svetskog duha? Osluškujemo sebe i ne znamo više koje to more šumi u nama”, pisao je Buber, koji je sabrao iskustva Indije, mistiku islama, sufija i njihovih sledbenika, neoplatoničara, grčkog monaštva, franjevaca, nemačkog srednjeg veka, mistiku severa, sve do 18. veka. U prilogu iz „Mahabharate” stoji zapažanje: „Onaj ko, kao mudrac, žudnju odasvuda povuče u sebe samog, kao kornjača svoje udove, kao bestrasan i u svakom pogledu slobodan čovek, uvek je srećan. On će se s uspehom uzdići do bramana jer žudnje vraća u svoju unutrašnjost, utažuje žeđ, upija, te je prema svim bićima dobronameran i prijateljski raspoložen.”
Suština puta Istoka i Zapada, odmora i rada, leta i zime, samoće i druženja, jeste mir, kao prava mera stvari. Stoga „Mahabharata”, i s našeg početka, kaže da kad neko sva bića posmatra „s uspokojenim sopstvom u svom srcu, onda on samome sebi služi kao svetlost”.
Izvor: Politika
