Лети ваља читати текстове који не уљуљкују свест и који нас припремају за велике искораке
Аутор: Марина Вулићевић
Путовање је суштина лета, физичка промена места или духовна спознаја која брзином светлости помера границе ума. Стајање у месту не постоји, тако да ако се не иде унапред неизбежан је повратак на старо. Зато без заваравања, лети ваља читати текстове који не уљуљкују свест и који нас припремају за велике искораке.
На пример, путописе, попут оног о Индији, у виду „Речника заљубљеника у Индију” (у преводу Олгице Стефановић, и у издању „Службеног гласника”), којег је написао истински мудрац Жан-Клод Каријер, француски писац, драматург и сценариста. Или „Екстатичке исповести, Антологију мистичких текстова” аустријско-јеврејског филозофа, теолога и писца Мартина Бубера, (у преводу с немачког Радована Поповића, и у издању чачанског „Градца”).
Жан-Клод Каријер (који нам је познат и по књизи разговора с Умбертом Еком, о томе да се „не надамо да ћемо се решити књига”, па и по „Речнику глупости и грешака у расуђивању”, у коауторству с Гијем Бештелом) Индију посматра без заваравања, као велику симфонију епског спева „Махабхарата”, те мноштва људи и предела, узвишености и неједнакости.
„Ако не волимо људе, немојмо ићи у Индију. Немогуће је обилазити ову јединствену републику, а немати додира са спољним светом, у туристичком аутобусу који ће нас водити од споменика до споменика, док ми жмуримо пред самом земљом и њеним народима. Гомила је овде главни пејзаж. Она учествује у свему. Нема сумње да због тога у индијској књижевности свих периода ликове често привлаче избеглиштво и самоћа, одрицање, одлазак: због умора од човека.”
Али, Каријер не саветује дошљаку изолованост, већ да прихвати гомилу и да се изгуби у њој. У Бомбају (Мумбају), поражен је сиромаштвом, хаосом, али и дирнут „довитљивошћу немаштине” ситних занатлија и трговаца. у Калкути се диви културном животу, филму и музици, али не може побећи од утиска опште беде. Уз Питера Брука, како приповеда, 1982. године пратио је једну младу часну сестру Мајке Терезе, која је сиромасима помагала да преживе или да бар достојанствено умру. У овом речнику важна одредница је и „будизам”, уз откровење патње из незнања, и из лавиринта жеља. Разрешење од бола доноси сазнање и унутарње буђење, кроз гашење жеље.
Путујући кроз индијску мисао, једнако као и пределима, Каријер открива дарму, закон, дужност, „силу многоструких обличја, поредак свемира, због којега се окрећу планете”. Следити дарму значи понашати се у дослуху са својом савешћу. Жан-Клод Каријер посматра ситуације у којима људи одбијају да следе свој пут, када читави народи не желе то да чине и окрећу се незнању и насиљу, па тиме постају колективно одговорни за поредак у свету: „Ако заборавимо дарму, и дарма ће заборавити нас. Ако занемаримо поредак у свету, он ће се окренути против нас.”
Из многоликог метежа Индије, летњи увиди воде до унутарњих визија људи, виђења које је Мартин Бубер објаснио као „силу доживљаја, хтење за исказивањем неисказивога”, у потрази за оним Једним света, кроз јаство.
„Тежња за казивањем, коју екстатичар осећа, ипак није напросто немоћ и муцање, него такође моћ и мелодија. Он без трага несталом заносу жели да прибави сећање, оно безвремено да спасе у времену – он хоће да Јединство лишено мноштва преобрази у јединство свег мноштва (...) У миту, у Ведама и Упанишадама, Мидрашу и Кабали, код Платона и Исуса, није ли обзнањен симбол онога што екстатичар доживљава? Нису ли учитељи свих времена, који су га створили и увек изнова стварали, црпели из његовог доживљаја? Они су такође искусили Јединство, они су такође из Јединства прешли у мноштво (...) Није ли доживљај екстатичара симбол прадоживљаја светског духа? Ослушкујемо себе и не знамо више које то море шуми у нама”, писао је Бубер, који је сабрао искуства Индије, мистику ислама, суфија и њихових следбеника, неоплатоничара, грчког монаштва, фрањеваца, немачког средњег века, мистику севера, све до 18. века. У прилогу из „Махабхарате” стоји запажање: „Онај ко, као мудрац, жудњу одасвуда повуче у себе самог, као корњача своје удове, као бестрасан и у сваком погледу слободан човек, увек је срећан. Он ће се с успехом уздићи до брамана јер жудње враћа у своју унутрашњост, утажује жеђ, упија, те је према свим бићима добронамеран и пријатељски расположен.”
Суштина пута Истока и Запада, одмора и рада, лета и зиме, самоће и дружења, јесте мир, као права мера ствари. Стога „Махабхарата”, и с нашег почетка, каже да кад неко сва бића посматра „с успокојеним сопством у свом срцу, онда он самоме себи служи као светлост”.
Извор: Политика
