I biću crvena tačka
i prosuću večnost u krv,
drugačije niko nije preživeo.
I neće se roditi bolest
koja me neće sačuvati.
I neću pamtiti dane
iz kojih su me iščupali koreni
i neću zaboraviti posečeno stablo
iz naručja što me ispustilo;
voleću rane razasute po meni...
I kada ne bude nikog da me probudi,
postaću alarm.
Svakim ste čvorom zavezali me za ad,
ne očajavam ni kad umom siđem.
U istoj sam odeći dva puta rođen.
Treći najduže pamtim.
Ostavljam svakog čiča Glišu
da me seća na tren, spokojnog,
miljama dalekog od smrti,
a na stopalo od nje.
Pod petama gorim,
sabija, savija misao
umesto brade nikao očaj
(Nije) kraj.
Tačka sam i ništa ne brojim
sem ponekog precrtanog dana
u danu kada ugledam
nemi, nemi, nemi nemir
i nema TE.
