И бићу црвена тачка
и просућу вечност у крв,
другачије нико није преживео.
И неће се родити болест
која ме неће сачувати.
И нећу памтити дане
из којих су ме ишчупали корени
и нећу заборавити посечено стабло
из наручја што ме испустило;
волећу ране разасуте по мени...
И када не буде никог да ме пробуди,
постаћу аларм.
Сваким сте чвором завезали ме за ад,
не очајавам ни кад умом сиђем.
У истој сам одећи два пута рођен.
Трећи најдуже памтим.
Остављам сваког чича Глишу
да ме сећа на трен, спокојног,
миљама далеког од смрти,
а на стопало од ње.
Под петама горим,
сабија, савија мисао
уместо браде никао очај
(Није) крај.
Тачка сам и ништа не бројим
сем понеког прецртаног дана
у дану када угледам
неми, неми, неми немир
и нема ТЕ.
