Nešto se pokrenulo.
Ona se rodila i oživela.
Zastadoh jer znam da je važno.
Nepomičan i ukočen
sedim i čekam da naiđe.
Osetio sam je, dobro je poznajem.
Ih, pa poznaje i ona mene
i to bolje nego ja nju.
Ja joj se divim odavno
iako ona malo gorči,
kad se lizne čak i slani.
Znam moja je i ‘prava’ je.
Ponekad navrati iz dva pravca istovremeno
delieći se u međvremenu, usput,
ojačana sećanjem šalje mi poruku.
Hoće da iskoči i preskoči moje misli
ali ja joj se odupirem i nedam.
Čuvam je u sebi mada ona buja
i sve je moćnija, krupnija, snažnija.
Nadam se ostaće tu gde je
duže, najduže, mada znam
da se ne može vratiti iz dubine koje je pošla.
Tera me da otvorim usta i usporim disanje.
Zaustavio bih i kucanje srca da mogu,
samo da je zadržim još koji trenutak sa sobom.
Toliko je volim.
Ali…Rastali smo se ipak.
Kanula je neumetno
bez treptaja i drhtaja
otkotrljavši se na mah
do pola obraza mala, a tako teška.
Praveći vlažan, krivudav trag
na svom izboranom putu
ispričala je bez reči
svoju kratku priču,
moja topla suza.
