Нешто се покренуло.
Она се родила и оживела.
Застадох јер знам да је важно.
Непомичан и укочен
седим и чекам да наиђе.
Осетио сам је, добро је познајем.
Их, па познаје и она мене
и то боље него ја њу.
Ја јој се дивим одавно
иако она мало горчи,
кад се лизне чак и слани.
Знам моја је и ‘права’ је.
Понекад наврати из два правца истовремено
делиећи се у међвремену, успут,
ојачана сећањем шаље ми поруку.
Хоће да искочи и прескочи моје мисли
али ја јој се одупирем и недам.
Чувам је у себи мада она буја
и све је моћнија, крупнија, снажнија.
Надам се остаће ту где је
дуже, најдуже, мада знам
да се не може вратити из дубине које је пошла.
Тера ме да отворим уста и успорим дисање.
Зауставио бих и куцање срца да могу,
само да је задржим још који тренутак са собом.
Толико је волим.
Али…Растали смо се ипак.
Канула је неуметно
без трептаја и дрхтаја
откотрљавши се на мах
до пола образа мала, а тако тешка.
Правећи влажан, кривудав траг
на свом избораном путу
испричала је без речи
своју кратку причу,
моја топла суза.
