U oblutku moje mašte galeb vreba pjenu mora.
Belu sol.
Bele vale.
Belu dušu Ozirisa.
San o belom Bogu
Izdiže se iz mog srca
Magijom sozrecenja.
Pluta čežnja
Bele svesti
Belom kapljom
Iz mog oka.
Gledam sebe
Belog Boga
U centru ega
Belog zlata.
Krštavam se
Belom bojom
Bele suze
Žrtve moje.
Molitvom se
Sebi molim
Nadahnutog
Od belog blata.
PROLOG:
Bela je izvor tumaranja ka svetosti
Oličenju više ličnosti.
Boja koja zaslepljuje,
Koja Boga skriva
U duši našeg neizrečenog.
Popit ću je!
U zadnjem gutljaju pre večnosti.
