У облутку моје маште галеб вреба пјену мора.
Белу сол.
Беле вале.
Белу душу Озириса.
Сан о белом Богу
Издиже се из мог срца
Магијом созрецења.
Плута чежња
Беле свести
Белом капљом
Из мог ока.
Гледам себе
Белог Бога
У центру ега
Белог злата.
Крштавам се
Белом бојом
Беле сузе
Жртве моје.
Молитвом се
Себи молим
Надахнутог
Од белог блата.
ПРОЛОГ:
Бела је извор тумарања ка светости
Оличењу више личности.
Боја која заслепљује,
Која Бога скрива
У души нашег неизреченог.
Попит ћу је!
У задњем гутљају пре вечности.
