svetlost je kocka od senki u sobi i kocka na dlanovima
i u njoj druga kocka
i sve tako u nedogled - držim svetlost koja je kocka
i senku bez koje kocka ne bi bila soba a možda jeste
i slika sa drvetom i prozor sa dolazećom noći i vetar u lišću
i crna noć sa mesečinom
i sunčan dan okolo njih i prozor neba plavog
i vani drvo u crnoj noći i mesečini i sve tako u nedogled
a možda jeste
i Ajfelova kula iznad magle
i prozirni mostovi od jednog do drugog brega
i jedan grad između dve pletilje i oblaci od vune i ovce
koje brojimo sa vunenim koncem nesanice
kao crne siluete koje prolaze kroz belu mesečinu
i anđeo izgraviran udaljenim svetlima
i iz njega krila
koja se šire u crno-belu klavijaturu i tonovi koji nas dodiruju
u tišini, ili metežu, da bismo pogledali
prema nebu i dva staklena nebodera sa ljubičastim skeletima
koji se tope kroz vriske plamenova
i crnog dima
usred koncentričnih krugova od belog ljudskog
pepela
i pisma sa domaćom adresom smrti i nevidljivi avioni
i laserski nišani usred čudnih zavera
i okeanski talas sa pršljenovima gradova i sela
na svom vrhu
i radioaktivna migracija vremena
i tornado sa paklenom tišinom spolja i ljudi opustošeni
a ipak
svetlost nije senka kockasta u sobi samo zbog osećanja da smo kod kuće –
ima jedan trenutak
koji stoji u tišini a sve okolo juri
kroz beskrajni raspored senki pa tako
sa dlanova kocke
od kocke druga kocka juri u nedogled –
sve do obe babe mog detinjstva i belog vunenog Boga
koga vrte kao Vivaldi četiri godišnje sezone
na belom vretenu ljudske vike i ćutanja –
sve do magle u runu jedne pitome ovce
koja nam pase zelenu travu niknutu na dlanovima…
