светлост је коцка од сенки у соби и коцка на длановима
и у њој друга коцка
и све тако у недоглед - држим светлост која је коцка
и сенку без које коцка не би била соба а можда јесте
и слика са дрветом и прозор са долазећом ноћи и ветар у лишћу
и црна ноћ са месечином
и сунчан дан около њих и прозор неба плавог
и вани дрво у црној ноћи и месечини и све тако у недоглед
а можда јесте
и Ајфелова кула изнад магле
и прозирни мостови од једног до другог брега
и један град између две плетиље и облаци од вуне и овце
које бројимо са вуненим концем несанице
као црне силуете које пролазе кроз белу месечину
и анђео изгравиран удаљеним светлима
и из њега крила
која се шире у црно-белу клавијатуру и тонови који нас додирују
у тишини, или метежу, да бисмо погледали
према небу и два стаклена небодера са љубичастим скелетима
који се топе кроз вриске пламенова
и црног дима
усред концентричних кругова од белог људског
пепела
и писма са домаћом адресом смрти и невидљиви авиони
и ласерски нишани усред чудних завера
и океански талас са пршљеновима градова и села
на свом врху
и радиоактивна миграција времена
и торнадо са пакленом тишином споља и људи опустошени
а ипак
светлост није сенка коцкаста у соби само због осећања да смо код куће –
има један тренутак
који стоји у тишини а све около јури
кроз бескрајни распоред сенки па тако
са дланова коцке
од коцке друга коцка јури у недоглед –
све до обе бабе мог детињства и белог вуненог Бога
кога врте као Вивалди четири годишње сезоне
на белом вретену људске вике и ћутања –
све до магле у руну једне питоме овце
која нам пасе зелену траву никнуту на длановима…
