detail from: Artfoto: Borka Šaran

Nikada ti nisam rekao neke stvari. Nisam ti rekao mnogo stvari. Nisam stigao pre nego što si otišla.

Nisam ti pričao da sam te sreo u snu kad sam bio dete. Tad si rekla: „Zbog tebe ću se roditi!“ I nisi slagala.

Nisam ti rekao ni to da sada znam šta je ljubav. Ljubav je ono što ne može biti ništa drugo. Ljubav je kada melodija nečijeg govora i ritam tvog srca komponuju simfoniju koju sviraju vaše oči, a kojoj aplaudiraju vaše duše. Tolike smo koncerte ljubavlju napravili i toliku publiku duša terali na stojeće ovacije, a onda si ti nestala, ne zbog pogrešnog tona, ne zbog raštimovanosti, ne zbog lošeg tonaliteta, ne zbog bolesti violiste, ne zbog treme, nego tek onako.Nikada ti nisam rekao da je to bilo kukavički. Nikada ti nisam rekao ni da to boli.

Ljubav i sreća su jedini dokaz da Bog postoji, kad već sebe ne smatramo dokazom.Za mene si ti bila jedini dokaz, jer u mnoštvu ničega, samo ti si bila nešto. I ako je ljubav pristajanje na činjenicu da nam je neko važniji od nas, neko bez koga ni nas ne bi bilo, onda je to, barem za mene, bila ljubav.

Nikada ti nisam rekao da je preda mnom sve nestajalo kada se ti pojaviš. Sada se ne pojavljuješ, pa ponovo nema ničega.Uvek si tražila da ti kažem da bih umro za tebe, a nikada ti nisam rekao. Nisam, jer i ne bih. Lako je umreti za nekoga. To je trenutak. Ljubav je živeti za nekoga ceo vek. Ti si rekla da bi umrla za mene. Šta ćeš mi mrtva? Isto bi mi bilo kao i sada.

Pitala si me šta je umetnost. Nikada ti nisam rekao – ti si bila umetnost. Bila si savršen spoj moje mašte i iskusne ruke onoga ko te je isklesao od stene mojih misli.Nikada ti ni ovo nisam rekao, ali bila si lepa kao istina i stvarna kao laž. Šteta je što si ti uvek bila laž i što tek sada vidim da je to istina.

Nikada ti nisam rekao da sam u noći kad sam te prvi put video pomislio: „Bože, da se ona nije rodila, za koga bi svet postojao?“ Nikada ti nisam rekao ni to da moje srce ima samo ulazna vrata, tako da iz njega nikada nećeš izaći. Ono je kao mišolovka. Kada vidi da ti se sviđaju makar moje reči uvek izgovarane iz njega, pa dođeš i okusiš ih, onda te ono zarobi i više nikada ne izađeš. Koliko je to možda lepo za tebe, toliko je bolno za mene.

Još se sećam dana kada smo gledali zalazak sunca sa onog zida i kad si nepristojno prstom pokazala ka suncu rekavši da te tamo čeka nešto veće. Nikada ti nisam rekao da grešiš. Videla si sama. I pustio sam te da odeš. Zašto bih zaustavljao grešku, ako je na Gospodu da bude bezgrešan, a na ljudima da greše? Nikada ti nisam rekao da sam tada, u sutonu, shvatio da sam sam. Ogadila si mi i sunce, i zalaske, i ljude, i dušu, i suze, i smeh. I bol si mi ogadila, jer ga je bilo previše i znao sam da si mi ga ti poklonila. I reči si mi ogadila. Zato ti nikada ništa od ovoga nisam ni rekao.

Nisam ti nikada rekao ni da su te posle svi naši zajednički prijatelji pljuvali i vređali, ali nisam hteo to da slušam, pa se sa mnogima od njih više i ne družim, a sa nekima sam se i tukao. Nisam ti to nikada rekao, jer mi je jasno da ponekad dođe vreme kad staneš i glavom zaustavljaš kamenje namenjeno nekom drugom. I ne boli ako je taj neko vredan toga. Nikada ti nisam rekao – ovo je bolelo.

Iako si mi ogadila zalaske sunca, jutros sam ga sa krova gledao kako izlazi i shvatio da mogu da volim njegove izlaske. Trenutke kada mrak pomodri na horizontu, a onda ga brda preseku sjajnom linijom najfinijeg sečiva, onom po kojoj sam hodao dok sam te voleo, pa tada izađe sunce vrlo stidljivo, valjda gleda ima li gde tebe, pa kad vidi da nisi tu, iskoči veselo iza brda da me teši. Ali kada se previše družiš sa njim, bude ti vruće, pa ti treba nešto da se rashladiš, a onda se setim tvog ledenog pogleda pred zalazak i ježim se, a sa mnom se ježi i sunce, i ceo grad. Kao da hiljade krtica izađu na površinu ostavljajući za sobom kupe kojima se osipa naježen čovek.Nikada ti nisam rekao da mi nedostaješ.

Nikada ti nisam rekao „ne“ svaki put kada si se vraćala, jer nije bilo razloga za priču posle onog sumraka. Kad god bi se ti vratila, ja sam odlazio od sebe, ljut na svoja usta koja nisu htela da ti kažu sve ovo.Nema te da dođeš, evo ima već nekoliko godina. Ne znam gde si i ne zanima me...Lažem! Želim da znam kako si, gde živiš, koji ti je broj telefona, imaš li sede, da li su ti strahovi isti, jesi li srećna, imaš li decu, ko je onaj koga možda i nema, mrziš li još uvek kučiće, voliš li i dalje Bukovskog, spavaš li još uvek uz seriju, voliš li sad galamu onoliko koliko ja volim tišinu, da li si tamo prema suncu našla sreću.

Bolje da mi ne kažeš, jer bi to onda bilo previjanje rana solju i žiletima.Nikada ti nisam rekao da te ne razumem.Nisam ti rekao ni da želim da te vidim opet. Neću ti reći ni sad.Još mnogo stvari ti nikada nisam rekao. Možda je i bolje što sam ćutao.Da sam ti sve rekao, o čemu bih pisao.

SHARE THIS PAGE ON: