детаљ слике: Артфото: Борка Шаран

Никада ти нисам рекао неке ствари. Нисам ти рекао много ствари. Нисам стигао пре него што си отишла.

Нисам ти причао да сам те срео у сну кад сам био дете. Тад си рекла: „Због тебе ћу се родити!“ И ниси слагала.

Нисам ти рекао ни то да сада знам шта је љубав. Љубав је оно што не може бити ништа друго. Љубав је када мелодија нечијег говора и ритам твог срца компонују симфонију коју свирају ваше очи, а којој аплаудирају ваше душе. Толике смо концерте љубављу направили и толику публику душа терали на стојеће овације, а онда си ти нестала, не због погрешног тона, не због раштимованости, не због лошег тоналитета, не због болести виолисте, не због треме, него тек онако.Никада ти нисам рекао да је то било кукавички. Никада ти нисам рекао ни да то боли.

Љубав и срећа су једини доказ да Бог постоји, кад већ себе не сматрамо доказом.За мене си ти била једини доказ, јер у мноштву ничега, само ти си била нешто. И ако је љубав пристајање на чињеницу да нам је неко важнији од нас, неко без кога ни нас не би било, онда је то, барем за мене, била љубав.

Никада ти нисам рекао да је преда мном све нестајало када се ти појавиш. Сада се не појављујеш, па поново нема ничега.Увек си тражила да ти кажем да бих умро за тебе, а никада ти нисам рекао. Нисам, јер и не бих. Лако је умрети за некога. То је тренутак. Љубав је живети за некога цео век. Ти си рекла да би умрла за мене. Шта ћеш ми мртва? Исто би ми било као и сада.

Питала си ме шта је уметност. Никада ти нисам рекао – ти си била уметност. Била си савршен спој моје маште и искусне руке онога ко те је исклесао од стене мојих мисли.Никада ти ни ово нисам рекао, али била си лепа као истина и стварна као лаж. Штета је што си ти увек била лаж и што тек сада видим да је то истина.

Никада ти нисам рекао да сам у ноћи кад сам те први пут видео помислио: „Боже, да се она није родила, за кога би свет постојао?“ Никада ти нисам рекао ни то да моје срце има само улазна врата, тако да из њега никада нећеш изаћи. Оно је као мишоловка. Када види да ти се свиђају макар моје речи увек изговаране из њега, па дођеш и окусиш их, онда те оно зароби и више никада не изађеш. Колико је то можда лепо за тебе, толико је болно за мене.

Још се сећам дана када смо гледали залазак сунца са оног зида и кад си непристојно прстом показала ка сунцу рекавши да те тамо чека нешто веће. Никада ти нисам рекао да грешиш. Видела си сама. И пустио сам те да одеш. Зашто бих заустављао грешку, ако је на Господу да буде безгрешан, а на људима да греше? Никада ти нисам рекао да сам тада, у сутону, схватио да сам сам. Огадила си ми и сунце, и заласке, и људе, и душу, и сузе, и смех. И бол си ми огадила, јер га је било превише и знао сам да си ми га ти поклонила. И речи си ми огадила. Зато ти никада ништа од овога нисам ни рекао.

Нисам ти никада рекао ни да су те после сви наши заједнички пријатељи пљували и вређали, али нисам хтео то да слушам, па се са многима од њих више и не дружим, а са некима сам се и тукао. Нисам ти то никада рекао, јер ми је јасно да понекад дође време кад станеш и главом заустављаш камење намењено неком другом. И не боли ако је тај неко вредан тога. Никада ти нисам рекао – ово је болело.

Иако си ми огадила заласке сунца, јутрос сам га са крова гледао како излази и схватио да могу да волим његове изласке. Тренутке када мрак помодри на хоризонту, а онда га брда пресеку сјајном линијом најфинијег сечива, оном по којој сам ходао док сам те волео, па тада изађе сунце врло стидљиво, ваљда гледа има ли где тебе, па кад види да ниси ту, искочи весело иза брда да ме теши. Али када се превише дружиш са њим, буде ти вруће, па ти треба нешто да се расхладиш, а онда се сетим твог леденог погледа пред залазак и јежим се, а са мном се јежи и сунце, и цео град. Као да хиљаде кртица изађу на површину остављајући за собом купе којима се осипа најежен човек.Никада ти нисам рекао да ми недостајеш.

Никада ти нисам рекао „не“ сваки пут када си се враћала, јер није било разлога за причу после оног сумрака. Кад год би се ти вратила, ја сам одлазио од себе, љут на своја уста која нису хтела да ти кажу све ово.Нема те да дођеш, ево има већ неколико година. Не знам где си и не занима ме...Лажем! Желим да знам како си, где живиш, који ти је број телефона, имаш ли седе, да ли су ти страхови исти, јеси ли срећна, имаш ли децу, ко је онај кога можда и нема, мрзиш ли још увек кучиће, волиш ли и даље Буковског, спаваш ли још увек уз серију, волиш ли сад галаму онолико колико ја волим тишину, да ли си тамо према сунцу нашла срећу.

Боље да ми не кажеш, јер би то онда било превијање рана сољу и жилетима.Никада ти нисам рекао да те не разумем.Нисам ти рекао ни да желим да те видим опет. Нећу ти рећи ни сад.Још много ствари ти никада нисам рекао. Можда је и боље што сам ћутао.Да сам ти све рекао, о чему бих писао.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: