detail from: Smederevska tvrđava- viator

SMRT “PROKLETE JERINE”

U mirišljavoj majskoj noći, između 2. i 3. maja 1457.godine, umrla je "prokleta Jerina”. Najveće zlo srpskog eposa, žena koja je turskim osvajanjem (skoro) nedužna ponela svu krivicu za propast blistave, "posrebrene", pismene i uređene, srpske srednjevekovne države. Otišla je ponajviše svojom voljom, četiri meseca posle muža, despota Đurđa Brankovića, kojeg je očigledno volela, iako je to bio politički brak. I on je nju, očigledno, voleo, uprkos tome što je to bio bio politički brak. Pred smrt joj je testamentom ostavio presto i upravu na čuvanje, dok ih Turci ne preuzmu, u skladu sa ranije potpisanim i, nažalost, neoborivim političkim sporazumima.

Međutim, Turci i deo Srba na smederevskom dvoru nahuškali su najmlađeg Đurđevog i Irininog sina Lazara da ustane protiv majke i očeve volje izražene u testamentu, u čemu ga je usrdno podržavala i njegova žena Jelena Paleolog, iz očiglednih razloga. Mladi Lazar Đurđević je bio nezreo i potpuno "nespremljen" za ulogu vođe. Bio je razmažen i, kao najmanji i veoma umiljat, stalno je bivao pošteđen velikih zala, od kojih su sva ostala Đurđeva i Irinina deca postradala, svako na svoj način. Upravo zato je jedino imalo smisla da Irina nastavi da radi ono što je i do tada radila, dok sve to sultan ne preuzme. Ali, to uopšte nije odgovaralo tursko-srpskim "snagama" u Smederevu, željnim moći, novca i luksuza, kao i toga da se usele u njihov raskošni dvorac - makar na tren.

Ne shvatajući da je marioneta u rukama gramzivih ljudi, mladi despot Lazar, kojem su roditelji doveli najbolju nevestu jer jedini od sinova nije bio oslepljen, ubrzo po očevoj smrti počeo je da se ponaša baš onako kako danas razumemo reč "despot" - samoživo, nasilno, bez poštovanja drugih ljudi, dogovora i pravila igre. Još dok je otac bio živ, pokazao je da je sebičan i sitan. Kad su na jesen 1456. neki mađarski poluplemići iz zasede zarobili starog despota u Kupinovu, gde se bio sklonio od kuge, Lazar je odbio da ode i oslobodi oca. “Neka umre, dovoljno je star.” Konačno je Irina, sa svojim ambasadorima i manjom konjičkom četom, otišla po muža u Beogradsku tvrđavu i ostala tamo kao talac, dok je Đurađ pušten da donese novac za svoj otkup. Čitavih 50.000 zlatnih venecijanskih dukata (oko 5 miliona današnjih evra!) je on odnekud čudom iznedrio, kao i svaki put do tad, pa su se vratili zajedno u Smederevo.

Od rane, zadobijene tom prilikom, pošto su mu odsekli tri prsta kojima se pravoslavno krstio, držao pero, viljušku i mač, Đurađ je posle dva meseca izdahnuo, u 83. godini života. U petak, 24.12.1456.g, odmah po sahrani, Lazar je počeo da zlostavlja ostale ukućane, naročito majku, čak i da je tuče, tražeći očeve pare. Despotica Irina, rođena Kantakuzenos,  vaspitavana da brani svoje dostojanstvo, na kraju je morala da napusti Smederevo. Početkom aprila se “povukla” u njihovu masivnu vilu pri vrhu Rudnika, sa svom ostalom "decom", unucima, bratom, njegovom porodicom, drugim plemićima, dvorjanima i slugama. Srpski dvor se još jednom podelio, ali se sad znalo da tu više nema spasa.

Lazar je već pokrenuo vojsku i Osmanlije prema Rudniku, a srpski, grčki i poneki dubrovački plemići, okupljeni na planini, razmenili su svoje vrlo različite stavove o rešenju situacije. Dogovorili su se da svako krene tamo gde misli da će mu biti najmanje zlo - neki kod Turaka, neki kod katolika - Mađara, Slovenaca ili Italijana. Uveče 2. maja 1457. svečano su se okupili na svojoj poslednjoj zajedničkoj "kraljevskoj" gozbi u mirišljavoj bašti rudničke vile, gde su večerali i raspodelili dokumente, ovlašćenja, novac, dragulje i najvrednije knjige i umetnine. Irina je odlučila da neće da se "povlači po inostranstvima" kao izbeglica, jer se rodila kao plemkinja, živela kao gospodarica i nije bilo razloga da umre kao prosjak. 

U srednjem veku smatralo se da samoubice ne idu u raj, a znajući sve, Irina nije sumnjala u to da je Đurađ tamo već s radošću čeka. Zato joj je, za "ključaonicu" ka Raju, pri odlasku "pomogla", najverovatnije, pastorka Mara, preuzevši na sebe smrtni greh ubistva i ulogu vođe. Mara je bila Đurđevo najstarije dete iz prvog braka i samo par godina mlađa od maćehe, veoma učena, pametna i hrabra. Od prisutnih, ona je psihološki i politički bila najjača i imala je najviše koristi od Irinine smrti. Jer, ne ide da u jednoj kući žive dve domaćice.

Irina je tada imala 57 godina, ali je bila negovana i uspravna. U narodnim pesmama su joj zamerali da izgleda kao "devojka", a imala je unučiće. Mara je bila bez dece i udovica sultana Murata II, kojeg je prezirala. Ali, bila je i maćeha i učiteljica njegovog radoznalog, usamljenog sina Mehmeda Osvajača, kojeg je, na neki način, volela. I Osvajač je nju voleo i mnogo ju je poštovao. Dao joj je stari Serski dvorac u Bugarskoj, preostao iza carice Jelene, Dušanove udovice. Dao joj je i malo okolne zemlje i apsolutnu vlast na njoj, da se tu skloni sa kim god hoće, kada on krene sa razaranjem zemlje njenog oca, koje je imao u planu.

Mara Đurđević, od tad zvana “Imperatrix Mara” ili sultanija Mara, koristila je očev pečat do kraja svog dugog života i spasila je svojim aktivizmom i advokatskim radom mnoge ljude, predmete i zdanja. Nije uzalud ponela teret velikog greha, ubistva člana porodice.

Irina je dobro znala koliko je omražena među Srbima i bila je spremna. Na njihovoj poslednjoj večeri, u noći između 2. i 3. maja, Mara joj je po dogovoru u deo večere stavila neki brz, najmanje bolan otrov, koji su ostali rado preskočili. Latinski i turski izvori kažu da je u pitanju bila salata. Svi osim despotice napustili su te noći Srbiju, a nju su prvo, svakako, valjano opojili.

Ujutru se Lazar s vojskom uspeo na osunčani Rudnik, ali je tu zatekao samo majčino telo u lepoj haljini i svoj deo roditeljskog nasledstva koje su podelili na ravne časti i ostavili mu na stolu. Srpski Letopisac je ravnodušno zabeležio da je “mladi despot sam sahranio majku onako kako je ona želela, uzeo svoj deo blaga i vratio se ženi u Smederevo." Tu je ostao živ još jedva godinu i po, a otrovali su ga oni isti Srbi i Turci, posebno braća Mihajlo i janičar Mahmud Anđelović, koji su ga u startu najviše i nagovarali da napadne "prokletu Jerinu" i ospori njen autoritet. Otrovali su ga jer je navodno ubio sopstvenu majku, pa zbog toga nisu mogli da imaju poverenja u njega. Tako su Smederevo i srednjevekovna srpska država prešli u ruke Turaka. Lazarevoj udovici i trima kćerima, od kojih se jedna zvala Irina, dozvoljeno je da mirno zauvek napuste zamak. Otišle su najpre u Mađarsku, a onda je snaja uspela dobro da uda ćerke. Jedna je u Rusiji rodila cara Ivana Groznog, a druga je u Italiji do 1960. imala živog potomka u lozi Toka.

Grobove Đurađ i Irina nisu imali, nego su ih po njihovoj želji sahranili na tajnom mestu. Dubrovčani su najdalje otišli kada su za mesto despotovog konačnog počinka napisali "Kriva reka", "Suva reka" ili "Criuareca", što kazuje da grobnica ili ulaz u nju imaju neke veze s rekom. Vekovima se tražio njihov grob, jer je još živa legenda da je pun zlata! Poslednji put su ga "našli", pa ipak nisu, 2003. godine u selu Slavkovica, ali to su bili neki drugi plemići. U to vreme, Osmanlije su pljačkale i skrnavile grobove hrišćanske vlastele gde god su ih nalazili, pa je skrivanje grobova bila velika stvar. Đurađ i Irina nisu hteli da ih ljudi brane svojim životima čak ni posle smrti, niti da ih bilo kad prevrću i diraju, tako da groba - nemaju.

Možda su samo pažljivo spušteni u Dunav, koji je sve te čudesne i opasne godine tekao tik ispod njihovog prozora? To bi baš imalo smisla. A možda ipak mirno počivaju duboko ispod male Grobljanske crkve u Smederevu, koju su podigli za građanstvo, da tu još uvek pale sveće i pokopavaju svoje mrtve? Minijaturna i, naizgled, prosta crkva na vrhu brda, s posebnim sistemom za ventilaciju i starim simbolima bila je zakopana i prekrivena zemljom do kraja 19. veka, pa je ostala čitava. Enterijer je ostao netaknut i to je jedino zdanje iz Đurađeve vladavine koje je ostalo pod svojim krovom. Ne bi bilo čudno ni za period, ni za region, a ni za Đurađa i Irinu, da je tu posredi neki trik, neki prolaz, neka pametna šifra. Iza nje se nastavljaju još veća brda, možda su tamo? Misterija se nastavlja, a ja ne bih ni volela da saznam ovaj detalj. Zapravo se molim da to ostane večna tajna.

Danas se sasvim iskrivljeno “pamti” cela ova priča, ne samo deo o njegovoj ženi. Vrlo je kompleksna, 600 godina stara, ali je suštinski, zapravo, jednostavna. Mada, namerno iseckana i (politički) izvitoperivana do besmisla! Ali to je zato što su Đurađ i Irina - politički - bili bitne figure većeg propravoslavnog bloka, koji je čvrsto stao protiv unije sa papom. Bloka, koji je u tom svetsko-političkom trenutku, sredinom 15. veka, nezadrživo padao pod nasrtajima mnogo agresivnijih i primitivnijih sila sa svih strana. U tom svetsko-političkom momentu se ustoličio poredak u kojem sada živimo, pa je stoga “taj 15. vek” vrlo “kontroverzan” i vešto se na akademskom nivou, a posebno u nižem školstvu, izbegava njegovo dublje izučavanje.

Despot Đurađ se često i “zvaničmo” smatra “slabim vladarom vrdave politike”. Zato sto nisu uspeli da ga pokatoliče niti poturče, a sve vreme je sarađivao i sa katolicima i sa Turcima i sa Vizantijcima i svim akterima sveta u kom je živeo. Bio je vrlo produktivan na polju književnosti, zakonodavstva, crkvenih kanona i, posebno, graditeljstva.

Njegova žena Irina je ponela svu krivicu za stalno raspisano “gradozidanje”, koje nije kontrolisala ona nego on. Nakon zidanja Smedereva, ostali su mu vrhunski radnici, zidari i inženjeri. Otkupljivao je kamen na meru i mnoge radnike je plaćao, pa je nastavio da gradi do kraja svog života. Tako je očvrsnuo i “konzervirao” većinu državnih kamenih zdanja u zemlji kojom je vladao, kao i u Zeti, na Svetoj Gori i u samom Carigradu, gde je obnovio jednu kapiju. Na poklon! To je Đurđevo životno delo, a ispalo je “usud” njegove žene. Međutim, upravo zahvaljujući tome, relativno mnogo pravoslavne, srednjevekovne arhitekture i literature opstalo je kroz sledećih 480 godina turske okupacije.

Carigrad, Vizantija, srebrna srpska despotovina i despot Đurađ, Trapezunt, i ceo taj pametni i prefinjeni pravoslavni, srednjevekovni svet gurnut je odmah u zapećak istorije, iza zavese zaborava, “negde ispod” Turaka. Prvo je, svakako, opljačkan za većinu svojih mudrih i vrlo sofisticiranih inovacija i tekovina. Svemu je uredno dodato neko novo, “pametno” latinsko ime, po kojem ga danas znamo.

Ove godine je 18. leta od kada se ja, kao istoričar, stručno i umetnički bavim ovom temom. Nakon magistriranja upravo ove teme (2006), osmislila sam predstavu za 550. godišnjicu smrti “Proklete Jerine” u posiveloj i požuteloj smederevskoj tvrđavi, koja je tada bila sva urušena, poplavljena, kriva i tonula je u Dunav. U njoj su Smederevci "tradicionalno" vodili zabranjeni seks i kasnije pravili odlične žurke. Od tada je, čudesnim putevima Gospodnjim, tvrđava obnovljena i spasena. Sve što mi se događalo u poslednjoj deceniji vezano je, direktno ili indirektno, za ovu priču, a nisam to planirala.

Život mi je namenio da i ja divne, turbulentne i inspirativne godine proživim uz obalu Dunava, u jednoj od belih zgrada na Dorćolu, kroz čije se prozore noću čuje šum rečne struje. Kada bih izašla ispred zgrade da prošetam i odmorim od pisanja ove priče na raznim jezicima, mogla sam mnogo puta da se slatko nasmejem na stihove kojima otvara većina narodnih pesama o Jerini: "Pošetala Đurđeva Jerina uz Dunav i bijele dvore".

“Pošetala Đurđeva Jerina, ispod grada b’jela Smedereva, pokraj vode tihoga Dunava.” Meni je, doduše, 300 koraka uzvodno, kao oaza sreće i mira, bila Beogradska tvrđava, koja je njoj bila tamnica. Jedina tamnica u kojoj je ikad ostala. Đurađ se vratio sa parama posle pet dana, nije bilo previše strašno.

Na ovaj ili onaj način, srela sam i vremenom prepoznala sve važne likove iz ove priče, tačno kako mi je davno rekao jedan dobar astrolog, a ja sam ga gledala kao budalu.

Život mi je na neko vreme doneo i čoveka, koji je usrdno sa mnom ušao u ovu priču i pomogao mi da uradim i završim razne "metafizičke" zadatke potrebne da se ona do kraja rasplete i smiri. Prepoznala sam mnoge paralele u društvenom smislu i lokalno i međunarodno, sa toliko detalja da se često smejem. Bolje nego da plačem.

Život je fantastičan reditelj! Mnogo bolji od nas lično. Ako vidimo i zaista sagledamo šta "piše" svuda po njemu i ne opiremo se previse! I ako radimo ono što nama ima smisla. Onda (naš) život ima smisla.

Anastasia H. Larvol, maja 2017.

SHARE THIS PAGE ON: