детаљ слике: Смедеревска тврђава- виатор

СМРТ “ПРОКЛЕТЕ ЈЕРИНЕ”

У миришљавој мајској ноћи, између 2. и 3. маја 1457.године, умрла је "проклета Јерина”. Највеће зло српског епоса, жена која је турским освајањем (скоро) недужна понела сву кривицу за пропаст блиставе, "посребрене", писмене и уређене, српске средњевековне државе. Отишла је понајвише својом вољом, четири месеца после мужа, деспота Ђурђа Бранковића, којег је очигледно волела, иако је то био политички брак. И он је њу, очигледно, волео, упркос томе што је то био био политички брак. Пред смрт јој је тестаментом оставио престо и управу на чување, док их Турци не преузму, у складу са раније потписаним и, нажалост, необоривим политичким споразумима.

Међутим, Турци и део Срба на смедеревском двору нахушкали су најмлађег Ђурђевог и Ирининог сина Лазара да устане против мајке и очеве воље изражене у тестаменту, у чему га је усрдно подржавала и његова жена Јелена Палеолог, из очигледних разлога. Млади Лазар Ђурђевић је био незрео и потпуно "неспремљен" за улогу вође. Био је размажен и, као најмањи и веома умиљат, стално је бивао поштеђен великих зала, од којих су сва остала Ђурђева и Иринина деца пострадала, свако на свој начин. Управо зато је једино имало смисла да Ирина настави да ради оно што је и до тада радила, док све то султан не преузме. Али, то уопште није одговарало турско-српским "снагама" у Смедереву, жељним моћи, новца и луксуза, као и тога да се уселе у њихов раскошни дворац - макар на трен.

Не схватајући да је марионета у рукама грамзивих људи, млади деспот Лазар, којем су родитељи довели најбољу невесту јер једини од синова није био ослепљен, убрзо по очевој смрти почео је да се понаша баш онако како данас разумемо реч "деспот" - саможиво, насилно, без поштовања других људи, договора и правила игре. Још док је отац био жив, показао је да је себичан и ситан. Кад су на јесен 1456. неки мађарски полуплемићи из заседе заробили старог деспота у Купинову, где се био склонио од куге, Лазар је одбио да оде и ослободи оца. “Нека умре, довољно је стар.” Коначно је Ирина, са својим амбасадорима и мањом коњичком четом, отишла по мужа у Београдску тврђаву и остала тамо као талац, док је Ђурађ пуштен да донесе новац за свој откуп. Читавих 50.000 златних венецијанских дуката (око 5 милиона данашњих евра!) је он однекуд чудом изнедрио, као и сваки пут до тад, па су се вратили заједно у Смедерево.

Од ране, задобијене том приликом, пошто су му одсекли три прста којима се православно крстио, држао перо, виљушку и мач, Ђурађ је после два месеца издахнуо, у 83. години живота. У петак, 24.12.1456.г, одмах по сахрани, Лазар је почео да злоставља остале укућане, нарочито мајку, чак и да је туче, тражећи очеве паре. Деспотица Ирина, рођена Кантакузенос,  васпитавана да брани своје достојанство, на крају је морала да напусти Смедерево. Почетком априла се “повукла” у њихову масивну вилу при врху Рудника, са свом осталом "децом", унуцима, братом, његовом породицом, другим племићима, дворјанима и слугама. Српски двор се још једном поделио, али се сад знало да ту више нема спаса.

Лазар је већ покренуо војску и Османлије према Руднику, а српски, грчки и понеки дубровачки племићи, окупљени на планини, разменили су своје врло различите ставове о решењу ситуације. Договорили су се да свако крене тамо где мисли да ће му бити најмање зло - неки код Турака, неки код католика - Мађара, Словенаца или Италијана. Увече 2. маја 1457. свечано су се окупили на својој последњој заједничкој "краљевској" гозби у миришљавој башти рудничке виле, где су вечерали и расподелили документе, овлашћења, новац, драгуље и највредније књиге и уметнине. Ирина је одлучила да неће да се "повлачи по иностранствима" као избеглица, јер се родила као племкиња, живела као господарица и није било разлога да умре као просјак. 

У средњем веку сматрало се да самоубице не иду у рај, а знајући све, Ирина није сумњала у то да је Ђурађ тамо већ с радошћу чека. Зато јој је, за "кључаоницу" ка Рају, при одласку "помогла", највероватније, пасторка Мара, преузевши на себе смртни грех убиства и улогу вође. Мара је била Ђурђево најстарије дете из првог брака и само пар година млађа од маћехе, веома учена, паметна и храбра. Од присутних, она је психолошки и политички била најјача и имала је највише користи од Иринине смрти. Јер, не иде да у једној кући живе две домаћице.

Ирина је тада имала 57 година, али је била негована и усправна. У народним песмама су јој замерали да изгледа као "девојка", а имала је унучиће. Мара је била без деце и удовица султана Мурата ИИ, којег је презирала. Али, била је и маћеха и учитељица његовог радозналог, усамљеног сина Мехмеда Освајача, којег је, на неки начин, волела. И Освајач је њу волео и много ју је поштовао. Дао јој је стари Серски дворац у Бугарској, преостао иза царице Јелене, Душанове удовице. Дао јој је и мало околне земље и апсолутну власт на њој, да се ту склони са ким год хоће, када он крене са разарањем земље њеног оца, које је имао у плану.

Мара Ђурђевић, од тад звана “Императриx Мара” или султанија Мара, користила је очев печат до краја свог дугог живота и спасила је својим активизмом и адвокатским радом многе људе, предмете и здања. Није узалуд понела терет великог греха, убиства члана породице.

Ирина је добро знала колико је омражена међу Србима и била је спремна. На њиховој последњој вечери, у ноћи између 2. и 3. маја, Мара јој је по договору у део вечере ставила неки брз, најмање болан отров, који су остали радо прескочили. Латински и турски извори кажу да је у питању била салата. Сви осим деспотице напустили су те ноћи Србију, а њу су прво, свакако, ваљано опојили.

Ујутру се Лазар с војском успео на осунчани Рудник, али је ту затекао само мајчино тело у лепој хаљини и свој део родитељског наследства које су поделили на равне части и оставили му на столу. Српски Летописац је равнодушно забележио да је “млади деспот сам сахранио мајку онако како је она желела, узео свој део блага и вратио се жени у Смедерево." Ту је остао жив још једва годину и по, а отровали су га они исти Срби и Турци, посебно браћа Михајло и јаничар Махмуд Анђеловић, који су га у старту највише и наговарали да нападне "проклету Јерину" и оспори њен ауторитет. Отровали су га јер је наводно убио сопствену мајку, па због тога нису могли да имају поверења у њега. Тако су Смедерево и средњевековна српска држава прешли у руке Турака. Лазаревој удовици и трима кћерима, од којих се једна звала Ирина, дозвољено је да мирно заувек напусте замак. Отишле су најпре у Мађарску, а онда је снаја успела добро да уда ћерке. Једна је у Русији родила цара Ивана Грозног, а друга је у Италији до 1960. имала живог потомка у лози Тока.

Гробове Ђурађ и Ирина нису имали, него су их по њиховој жељи сахранили на тајном месту. Дубровчани су најдаље отишли када су за место деспотовог коначног починка написали "Крива река", "Сува река" или "Цриуареца", што казује да гробница или улаз у њу имају неке везе с реком. Вековима се тражио њихов гроб, јер је још жива легенда да је пун злата! Последњи пут су га "нашли", па ипак нису, 2003. године у селу Славковица, али то су били неки други племићи. У то време, Османлије су пљачкале и скрнавиле гробове хришћанске властеле где год су их налазили, па је скривање гробова била велика ствар. Ђурађ и Ирина нису хтели да их људи бране својим животима чак ни после смрти, нити да их било кад преврћу и дирају, тако да гроба - немају.

Можда су само пажљиво спуштени у Дунав, који је све те чудесне и опасне године текао тик испод њиховог прозора? То би баш имало смисла. А можда ипак мирно почивају дубоко испод мале Гробљанске цркве у Смедереву, коју су подигли за грађанство, да ту још увек пале свеће и покопавају своје мртве? Минијатурна и, наизглед, проста црква на врху брда, с посебним системом за вентилацију и старим симболима била је закопана и прекривена земљом до краја 19. века, па је остала читава. Ентеријер је остао нетакнут и то је једино здање из Ђурађеве владавине које је остало под својим кровом. Не би било чудно ни за период, ни за регион, а ни за Ђурађа и Ирину, да је ту посреди неки трик, неки пролаз, нека паметна шифра. Иза ње се настављају још већа брда, можда су тамо? Мистерија се наставља, а ја не бих ни волела да сазнам овај детаљ. Заправо се молим да то остане вечна тајна.

Данас се сасвим искривљено “памти” цела ова прича, не само део о његовој жени. Врло је комплексна, 600 година стара, али је суштински, заправо, једноставна. Мада, намерно исецкана и (политички) извитоперивана до бесмисла! Али то је зато што су Ђурађ и Ирина - политички - били битне фигуре већег проправославног блока, који је чврсто стао против уније са папом. Блока, који је у том светско-политичком тренутку, средином 15. века, незадрживо падао под насртајима много агресивнијих и примитивнијих сила са свих страна. У том светско-политичком моменту се устоличио поредак у којем сада живимо, па је стога “тај 15. век” врло “контроверзан” и вешто се на академском нивоу, а посебно у нижем школству, избегава његово дубље изучавање.

Деспот Ђурађ се често и “званичмо” сматра “слабим владаром врдаве политике”. Зато сто нису успели да га покатоличе нити потурче, а све време је сарађивао и са католицима и са Турцима и са Византијцима и свим актерима света у ком је живео. Био је врло продуктиван на пољу књижевности, законодавства, црквених канона и, посебно, градитељства.

Његова жена Ирина је понела сву кривицу за стално расписано “градозидање”, које није контролисала она него он. Након зидања Смедерева, остали су му врхунски радници, зидари и инжењери. Откупљивао је камен на меру и многе раднике је плаћао, па је наставио да гради до краја свог живота. Тако је очврснуо и “конзервирао” већину државних камених здања у земљи којом је владао, као и у Зети, на Светој Гори и у самом Цариграду, где је обновио једну капију. На поклон! То је Ђурђево животно дело, а испало је “усуд” његове жене. Међутим, управо захваљујући томе, релативно много православне, средњевековне архитектуре и литературе опстало је кроз следећих 480 година турске окупације.

Цариград, Византија, сребрна српска деспотовина и деспот Ђурађ, Трапезунт, и цео тај паметни и префињени православни, средњевековни свет гурнут је одмах у запећак историје, иза завесе заборава, “негде испод” Турака. Прво је, свакако, опљачкан за већину својих мудрих и врло софистицираних иновација и тековина. Свему је уредно додато неко ново, “паметно” латинско име, по којем га данас знамо.

Ове године је 18. лета од када се ја, као историчар, стручно и уметнички бавим овом темом. Након магистрирања управо ове теме (2006), осмислила сам представу за 550. годишњицу смрти “Проклете Јерине” у посивелој и пожутелој смедеревској тврђави, која је тада била сва урушена, поплављена, крива и тонула је у Дунав. У њој су Смедеревци "традиционално" водили забрањени секс и касније правили одличне журке. Од тада је, чудесним путевима Господњим, тврђава обновљена и спасена. Све што ми се догађало у последњој деценији везано је, директно или индиректно, за ову причу, а нисам то планирала.

Живот ми је наменио да и ја дивне, турбулентне и инспиративне године проживим уз обалу Дунава, у једној од белих зграда на Дорћолу, кроз чије се прозоре ноћу чује шум речне струје. Када бих изашла испред зграде да прошетам и одморим од писања ове приче на разним језицима, могла сам много пута да се слатко насмејем на стихове којима отвара већина народних песама о Јерини: "Пошетала Ђурђева Јерина уз Дунав и бијеле дворе".

“Пошетала Ђурђева Јерина, испод града б’јела Смедерева, покрај воде тихога Дунава.” Мени је, додуше, 300 корака узводно, као оаза среће и мира, била Београдска тврђава, која је њој била тамница. Једина тамница у којој је икад остала. Ђурађ се вратио са парама после пет дана, није било превише страшно.

На овај или онај начин, срела сам и временом препознала све важне ликове из ове приче, тачно како ми је давно рекао један добар астролог, а ја сам га гледала као будалу.

Живот ми је на неко време донео и човека, који је усрдно са мном ушао у ову причу и помогао ми да урадим и завршим разне "метафизичке" задатке потребне да се она до краја расплете и смири. Препознала сам многе паралеле у друштвеном смислу и локално и међународно, са толико детаља да се често смејем. Боље него да плачем.

Живот је фантастичан редитељ! Много бољи од нас лично. Ако видимо и заиста сагледамо шта "пише" свуда по њему и не опиремо се превисе! И ако радимо оно што нама има смисла. Онда (наш) живот има смисла.

Анастасиа Х. Ларвол, маја 2017.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: