detail from: Violeta Balint

To nije bol, to je put do istine

Imao sam četiri godine kada su brata i mene stavili na voz. Otac je majku ostavio trčeći za svojim snovima i nekom suknjom. Mi smo bili teret, koji nije mogao ni na jednu stranu pretegnuti. Smislivši kako da se ocu osvete i oslobode balasta, ujaci nas onako male i bez pratnje poslaše ocu. Majku je trebalo ponovo udati, a to se sa nama nije moglo. Ona se tužna ništa nije ni pitala. Samo je ćuteći gladila prozopsko staklo, mireći se sa sudbinom...

Voz je kloparao i taj se zvuk  urezivao u svest kao sećanje na dan u kom sam prestao biti dete. Rano sam postao čovek spoznavši bol. I danas kada sebe mogu nazvati odraslim pravdajući se godinama, shvatam da sam tada oživeo. Meni je malom dato da osećam. Od tada znam šta je radost. U tom sam danu spoznao značenje sreće i nesreće. Sreća, to je ono što nemam i što ću mukom svojom steći.

Nesreća, to je ovo što mi je Bogom dato i odakle svi putevi vode do radosti.

Putovali smo dugo, činilo nam se beskrajno dugo, ali kao što svaki put ima svoj kraj ugledasmo na stanici oca. On nas bezosmeha odvede domu koji je maćehi pripadao.

Maćeha je bila žena koja je imala lepe i radosne oči. Te oči se na brata i mene nikada smejale nisu, ali jesu na oca, i to je bilo dovoljno. Slala me po cigarete. Trčao sam, kao bez duše trčao da ispunim zadatak, srećan što mi je naređeno. Nikada nije rekla hvala, samo „ Dok pomislim da si tamo, da si ovde„…i ja sam brže od njenih misli trčao...

Pamtim mrtve oči moje majke na peronu onoga jutra kada smo otišli u nepovrat. Pamtim taj turobni dan i grube i prljave ruke majke koja je svoju mladost ostavila  na nepreglednim njivama koje su ujacima donosile hleb. Te  ruke su  mirisale na zemlju, na umor, na predaju.

Letele su godine, prolazili dani. U sebi sam rastao, pružao ruke pticama. Razumeo sam svačiji pogled. Meni nije trebalo govoriti, iz očiju sam čitao.Ništa mi nije nedostajalo. Imao sam uspomene i igrao se njima. Igrao sam se mislima, osećanjima. Sve sam puteve Božije prošao i lepo sam u sebi živeo.

Voleo sam tugu...Zahvalan joj bio što me uzdigla do neslućenih visina.Ovi drugi, nalickani i uštirkani, srećni i radosni, sa majkama koje ih uspavljuju i ljube kad boli. Ti drugi...Oni nikada neće poleteti ovako visoko.Nikada neće doživeti ovo gore. Ova beskrajna prostranstva spoznaje, tu radost života, tišinu i nepomućeni mir.

Sve je to lako i sve se može. Kad muka natera jezik nemušt postaje. U sebi sam zidao hramove i popločavao trgove. Skitao drumovima  misleći o čaroliji svog prekrasnog života. Za maćehu i oca bio sam glava bez jezika. U školu sam jedini u opancima išao i bio srećan i zahvalan ocu što mi je opanke kupio.

Školu sam završio brzo i  teško.Ja sam koračao kroz snove, a trebalo je danima ići od maćehine kuće do školske zgrade.Pročitao sam svaki pogled  koji se u moje oči ulio.Gledali su moje gumene opanke u vreme hipi pokreta.Nisu razumeli moju zahvalnost  ocu na njima, moju zahvalnost maćehi što je dozvolila da  se za njen dom veze moje postojanje, taj život bez ljubavi i osude.  Hvala svima na svemu. I onom ko mi je dao, jer nije morao, i onom ko nije dao, a trebao je.I majci sam zahvalan.Da me nije ostavila, ne bih poleteo ovako do zvezda i svetlosti. I ocu što me nije voleo. Da me je voleo ostao bih običan.

U meni je blistao  život, izvan moje svesti su prolazili dani.Jednoga dana, jednog od mnogih, brat je otišao. On nije svet u sebi video, on je u svet krenuo.Ja tada nisam ostao sam.Uvek sam sam bio...

I danas,  kad su se moje detinjstvo i mladost ušuškali u sećanje, ja ne žalim sebe.Žao mi je oca. Brat i ja, očev balast, pratili smo ga do kraja života. Trudio sam se da živim tiho, da mu veću muku ne stvaram.Jer niko na svetu ne mora ništa  za drugog činiti. Sve je to volja čovekova, bilo dobra ili loša.Moj je otac volje lošebrata i mene primio, ali nas je primio.Zato sam živeo  bez odjeka.

Ponekad  se setim majke. Od svega,u sećanju su ostale njene oči. Znam da se nije smejala, nije imala čemu...

Posle mnogo godina, kada  više nisam imao dečjeg  lika ni dečje duše, došla je neka žena predstavljajući se kao ona. Nisam joj poverovao.To nije mogla biti moja mati...Moja je majka ostala na peronu onoga jutra.

Poželim ponekad da sam opet mlad i na onom gorkom putu spoznaje. Da me ova stvarnost ne pokoleba. Da me ne pokoleba blagostanje, višak ljubavi, hrane i odeće.Jer kakvu korist od toga mogu imati.To me kao čoveka unazađuje, olakšava teret ali otežava put. A, put do sreće nije srećom popločan.Sreća je u istini, a istina  se ne krije  u blagostanju.

Istina je među rasutim belim oblacima, među zvezdama što sijaju u visini.Ali treba dospeti do njih. Ja sam to mukom svojom zaslužio.

I volim život.

 

Zbirka kratkih priča „Po snegu tiho pada sneg“, 2011.god.

SHARE THIS PAGE ON: