детаљ слике: Виолета Балинт

То није бол, то је пут до истине

Имао сам четири године када су брата и мене ставили на воз. Отац је мајку оставио трчећи за својим сновима и неком сукњом. Ми смо били терет, који није могао ни на једну страну претегнути. Смисливши како да се оцу освете и ослободе баласта, ујаци нас онако мале и без пратње послаше оцу. Мајку је требало поново удати, а то се са нама није могло. Она се тужна ништа није ни питала. Само је ћутећи гладила прозоpско стакло, мирећи се са судбином...

Воз је клопарао и тај се звук  урезивао у свест као сећање на дан у ком сам престао бити дете. Рано сам постао човек спознавши бол. И данас када себе могу назвати одраслим правдајући се годинама, схватам да сам тада оживео. Мени је малом дато да осећам. Од тада знам шта је радост. У том сам дану спознао значење среће и несреће. Срећа, то је оно што немам и што ћу муком својом стећи.

Несрећа, то је ово што ми је Богом дато и одакле сви путеви воде до радости.

Путовали смо дуго, чинило нам се бескрајно дуго, али као што сваки пут има свој крај угледасмо на станици оца. Он нас безосмеха одведе дому који је маћехи припадао.

Маћеха је била жена која је имала лепе и радосне очи. Те очи се на брата и мене никада смејале нису, али јесу на оца, и то је било довољно. Слала ме по цигарете. Трчао сам, као без душе трчао да испуним задатак, срећан што ми је наређено. Никада није рекла хвала, само „ Док помислим да си тамо, да си овде„…и ја сам брже од њених мисли трчао...

Памтим мртве очи моје мајке на перону онога јутра када смо отишли у неповрат. Памтим тај туробни дан и грубе и прљаве руке мајке која је своју младост оставила  на непрегледним њивама које су ујацима доносиле хлеб. Те  руке су  мирисале на земљу, на умор, на предају.

Летеле су године, пролазили дани. У себи сам растао, пружао руке птицама. Разумео сам свачији поглед. Мени није требало говорити, из очију сам читао.Ништа ми није недостајало. Имао сам успомене и играо се њима. Играо сам се мислима, осећањима. Све сам путеве Божије прошао и лепо сам у себи живео.

Волео сам тугу...Захвалан јој био што ме уздигла до неслућених висина.Ови други, налицкани и уштиркани, срећни и радосни, са мајкама које их успављују и љубе кад боли. Ти други...Они никада неће полетети овако високо.Никада неће доживети ово горе. Ова бескрајна пространства спознаје, ту радост живота, тишину и непомућени мир.

Све је то лако и све се може. Кад мука натера језик немушт постаје. У себи сам зидао храмове и поплочавао тргове. Скитао друмовима  мислећи о чаролији свог прекрасног живота. За маћеху и оца био сам глава без језика. У школу сам једини у опанцима ишао и био срећан и захвалан оцу што ми је опанке купио.

Школу сам завршио брзо и  тешко.Ја сам корачао кроз снове, а требало је данима ићи од маћехине куће до школске зграде.Прочитао сам сваки поглед  који се у моје очи улио.Гледали су моје гумене опанке у време хипи покрета.Нису разумели моју захвалност  оцу на њима, моју захвалност маћехи што је дозволила да  се за њен дом везе моје постојање, тај живот без љубави и осуде.  Хвала свима на свему. И оном ко ми је дао, јер није морао, и оном ко није дао, а требао је.И мајци сам захвалан.Да ме није оставила, не бих полетео овако до звезда и светлости. И оцу што ме није волео. Да ме је волео остао бих обичан.

У мени је блистао  живот, изван моје свести су пролазили дани.Једнога дана, једног од многих, брат је отишао. Он није свет у себи видео, он је у свет кренуо.Ја тада нисам остао сам.Увек сам сам био...

И данас,  кад су се моје детињство и младост ушушкали у сећање, ја не жалим себе.Жао ми је оца. Брат и ја, очев баласт, пратили смо га до краја живота. Трудио сам се да живим тихо, да му већу муку не стварам.Јер нико на свету не мора ништа  за другог чинити. Све је то воља човекова, било добра или лоша.Мој је отац воље лошебрата и мене примио, али нас је примио.Зато сам живео  без одјека.

Понекад  се сетим мајке. Од свега,у сећању су остале њене очи. Знам да се није смејала, није имала чему...

После много година, када  више нисам имао дечјег  лика ни дечје душе, дошла је нека жена представљајући се као она. Нисам јој поверовао.То није могла бити моја мати...Моја је мајка остала на перону онога јутра.

Пожелим понекад да сам опет млад и на оном горком путу спознаје. Да ме ова стварност не поколеба. Да ме не поколеба благостање, вишак љубави, хране и одеће.Јер какву корист од тога могу имати.То ме као човека уназађује, олакшава терет али отежава пут. А, пут до среће није срећом поплочан.Срећа је у истини, а истина  се не крије  у благостању.

Истина је међу расутим белим облацима, међу звездама што сијају у висини.Али треба доспети до њих. Ја сам то муком својом заслужио.

И волим живот.

 

Збирка кратких прича „По снегу тихо пада снег“, 2011.год.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: